Stanovnici Srbije, kako pokazuju istraživanja, godišnje bace blizu 800.000 tona hrane, a ovom alarmantnom podatku treba dodati da samo u kontejnerima Beograda završi više od 160.000 tona.
Svaki Beograđanin, u proseku baci godišnje 27,7 kg jestivih, i 80,4 kg nejestivih delova hrane, pokazala je analiza istraživanja o direktnom merenju otpada od hrane u domaćinstvima, kao i stavovima i navikama građana koje je objavio Centar za unapređenje životne sredine,
Na godišnjem nivou žitelji prestonice, prema rečima dr Bojana Batinića iz Centra izvrsnosti za cirkularnu ekonomiju i klimatske promene, bace više od 165.000 tona jestivih i nejestivih delova hrane. Od jestivih, navodi Batinić, najviše bacaju povrće, 10,2 kg, voće 8,5 kg, hleb 4,7 kg, meso 3,6 kg i mlečne proizvode 0,7 kg.
U Srbiji se, tokom godine baci ili izgubi 770.000 tona hrane, čulo se od koordinatorke UN u Srbiji Fransoaz Žakob. Ona kaže da 90 odsto tog otpada završi na deponijama i emituje gasove sa efektom staklene bašte (GHG), zagađuje vodu, dok se najsiromašniji bore da obezbede hranu.
Zaboravljeni obroci
Korona virus je, kako kaže Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine, imao pozitivan uticaj na ružnu naviku bacanja hrane, jer je tokom pandemije svaki četvrti ispitanik počeo da baca manje hrane, a svega 3,1 odsto ispitanih je reklo da primetno više baca.
– Veliki deo društva ima svest i navike koje pomažu u smanjenju bacanja hrane, ali taj procenat još nije zadovoljavajući. Uočavaju se šabloni ponašanja određenih demografskih grupa što će u istraživanjima poslužiti kao osnov za razvoj informativnih i obrazovnih programa čiji je cilj da se smanji količina bačene hrane – pojašnjava naš sagovornik.
Istraživanja su pokazala da više od polovine, 52,9 odsto domaćinstava jestive delove hrane baca ređe od jednom nedeljno, dok je 2,5 odsto reklo da je bacanje hrane u njihovim domaćinstvima, svakodnevna praksa. Na bacanje hrane, kaže statistika, najčešće utiču četiri okolnosti. U skoro polovini domaćinstava hrana se baca zato što se skuvalo previše i nagomilali su se ostaci, kod 44,6 odsto završi u kontejneru, jer se pokvarila, u 40,2 odsto slučajeva se baca zbog isteka roka, a 17,3 odsto pošto je zaboravljena u frižideru ili zamrzivaču.
Više od 70 odsto ispitanika spremno da razvrstava otpad od hrane, ako se uspostavi odgovarajuće sistemsko rešenje. Može se reći da postoji opšti konsenzus ispitanika da je bacanje jestive hrane veliki društveni problem, pošto se svega 2,3 odsto ne slaže s tim stavom. Više od 90 odsto vidi bacanje hrane veliki kao ekološki problem. Približno svaki deseti ispitanik priznaje da ne brine o količini jestivih delova hrane koju baci, dok 7,6 odsto smatra da ih ništa ne može pokrenuti da manje bace. O pitanju motivacije za manje bacanje hrane 8,5 odsto nema stav.
Prihvatanje odgovornosti
Ohrabruje podatak da skoro dve trećine ispitanih tvrdi, da kada bi imali informacije kako najbolje uskladištiti hranu, verovatno bi manje bacali. Nešto veći broj, njih 70,9 odsto je saglasno da bi verovatno uložili napor da manje bacaju, kada bi imali podatke o uticaju bačene hrane na životno okruženje, dok približno isti procenat, 68,8 odsto kaže da bi verovatno uložili trud da bacaju manje kada bi imali uvid u cenu bačene hrane.
Važno je, ističe Šćekić da je svest ljudi, po pitanju bacanja hrane ali i generalno brige o zaštiti životne sredine, u porastu.
– Zagađenje vazduha, ekstremni vremenski uslovi, klimatske promene, i druge pojave, sve prisutnije u našim životima, doprinele su da građani sve više uviđaju “pritiske” na životnu sredinu, ali i njihovu direktnu povezanost sa rastućim društvenim i ekonomskim izazovima koje ovi problem nose sa sobom. Nije mala stvar da građani sve jasnije razumeju i svoju odgovornost, ali i potencijalnu ulogu u rešenjima koja će doprineti smanjenju intenziteta i efekata nagomilanih problema u ovim oblastima. To pruža nadu da budućnost ne mora da bude siva kako nam je sve češće slikaju. Dakle, još nije trenutak da odustanemo – poručuje Šćekić.
Važnost prevencije
Vladan Šćekić kaže da je Srbija je, u odnosu na evropski prosek, u grupi zemalja koje bacaju manje jestivih ostataka, dok je kod količine nejestivih ostataka, situacija je suprotna.
– Stanje nije sjajno i svi kao društvo treba da radimo, pre svega, na prevenciji nastanka otpada, ali i izgradnje bolje infrastrukture za zbrinjavanje i upravljanje ovom vrstom otpada – ukazao je Šćekić.
Po programu UN
Istraživanje je sprovedeno u prvoj polovini juna na reprezentativnom uzorku od 1003 ispitanika, a istraživanje o direktnom merenju bačene hrane na uzorku od 100 domaćinstava u septembru 2021. Rađena su uz podršku Programa UN za životnu sredinu (UNEP) i u skladu sa njihovom metodologijom za merenje globalnog indeksa bacanja hrane.
