Iako je sa 80 hektara proizvodnju ratarskih kultura smanjila na 50 hektara, porodica Milošević iz Medveđe kod Despotovca najveći je proizvođač kukuruza, pšenice i suncokreta.
Prosečan rod pšenice bio je 4.500 kilograma po hektaru, ali je bilo i vajde, jer je cena od 35 dinara po kilogramu bila dobra. Kukuruz su posejali na tridesetak hektara, a ove godine jedino nisu stigli da zaseju suncokret. Imaju i 3.500 sadnica kruške, šljive, jabuke i dunje, kao i oko 1.000 čokota vinove loze.
– Odavno sam rekao da hrana mora da pobedi. Sad je došlo to vreme. Ali, moralo je mnogo godina da prođe. Naše poljoprivredno gazdinstvo “Milošević” proizvodi 30 proizvoda isključivo od voća iz naših voćnjaka i vinograda. Nadam se da ćemo da proširimo asortiman proizvoda – kaže Stojan Milošević.
I sablja i veštica
Ovo vredno domaćinstvo za sada proizvodi 13 vrsta likera, osam vrsta rakije, nekoliko vrsta vina među kojima je i kupinovo, sirće od domaćih i divljih jabuka, pasterizovane sokove od jabuka, ali i kompote i džemove.
– Najbolje mi idu vizitkarte! – šali se Stojan, koji je uvek vedrog duha, pa nasmeje sve mušterije koje dođu na njegov štand.
Stojan i njegova supruga Biljana gotovo da ne propuštaju nijednu manifestaciju u okolini, jer su one odlična prilika da reklamiraju svoj brend Resavska tajna – Stoletova mučenica i Biljina mučenica, ali i da zarade. Na pitanje šta najčešće ponudi mušterijama, Stojan je opet bio vrcav na jeziku.
– Ne nudim ništa. Kad bi svako probao, šta sam napravio? Čist trošak! Na manifestacijama samo lizuckaju i pijuckaju, a niko se za džep ne hvata!
Pored toga što je piće Miloševića kvalitetno, a i kako rakiju mogu da kupe bilo gde, mušterije privlače interesantnom ambalažom. Dobro se prodaju kombinacije od dve do četiri vrste rakije u kompletu, u kome je najčešća kombinacija dunja, kajsija, kruška i šljiva. Imaju i flaše u obliku sablje, puške, harmonike, violine, sirene, čuturice, čokanj ili čaša u flaši…
– Imam i univerzalnu ambalažu koja je odlična kao poklon za svekrve, komšinice, drugarice. To je flaša u obliku veštice, koja ima i metlu i štap – nastavlja Stojan da se šali.
Šalu na stranu, rakije i vina Miloševića na Novosadskom sajmu osvajali su srebrne i zlatne medalje, čime se ponose, jer je u konkurenciji bilo po nekoliko stotina proizvoda. Najviše znanja stekli su zahvaljujući stručnim predavanjima koje je organizovalo Udruženje voćara Plava šljiva i koje je delilo i besplatne sadnice, što je voćarima bilo od velike pomoći.
Dedin recept
Stojanu su svi poslovi išli “od ruke”. Prvi u selu je postavio satelitsku antenu. Sa suprugom Biljanom kratko je, kako kaže, radio po svetu. Kao i njegov otac Radosav.
– Videli smo da je to truli kapitalizam i da nam je budućnost u našoj zemlji, na našoj dedovini. Nikad se nismo pokajali što smo se vratili. Bio sam, video sam da ne valja, i vratio sam se u moju lepu Srbiju. Ne volim Zapad. I neću da razrađujem tuđu zemlju. Oni nemaju ništa, a mi imamo sve. Samo plastiku i “gvojze”. Kod nas sve rađa. A oni navikli da džabe uzimaju žito iz Ukrajine, kukuruz iz Rusije, a voće iz Srbije. Posle to prerade, pa nam prodaju. E, ne može više! – kategoričan je Stojan.
Kada se vratio, nastavio je da postavlja satelitske antene u Srbiji. I dobro je zarađivao. Sve do bombardovanja. Onda je posejao pšenicu. Kada ju je prodao za pet feninga po kilogramu, parkirao je mašine pod šupu i 2001. godine otvorio firmu Satelit šop, u sklopu koje su bile dve prodavnice, u kojima je radilo 15 radnika. Tehničkom robom snabdevala je pola centralne Srbije. Šleper robe prodao bi za noć. Zbog pada kupovne moći i sve većeg broja prodavnica tehničke robe firmu je zatvorio 2011. godine i vratio se poljoprivredi.
– Moj čukundeda Milan Milojković napravio je kapital na proizvodnji rakije i vina. Bio je četiri godine u ropstvu u Nemačkoj za vreme Velikog rata. Radio je u oblasti Neker ispod Švarcvalda i tu je naučio tajne pravljenja ovih alkoholnih pića. Pradeda Tika nastavio je njegovim stopama, a deda Živojin je smanjio proizvodnju rakije i vina. Ali, on je zaslužan što sam ja sada veliki proizvođač rakije i vina. Rekao mi je da obnovim vinograd. Posadio sam 900 čokota. Iako je firma odlično poslovala, deda mi je rekao da će taj moj biznis da propadne i da svake godine posadim i po 100 stabala. Poslušao sam ga. Sad vidim da je bio u pravu – iskren je Stojan.
Posle napornog rada, Miloševići putuju po svetu. Stigli su čak i do Abu Dabija.
Banana i palma u bašti
Vredna Biljana Stojanu je ne samo velika podrška, već mu mnogo pomaže. Njen radni dan počinje u pet izjutra. Do deset časova je u kuhinji, jer sprema doručak i ručak. Potom odlazi u podrum da puni flaše s alkoholnim pićem. Kada ide na pijacu, ustaje u četiri sata.
– Napunim na hiljade flaša. Brinem i o velikom dvorištu, koje je puno cveća i egzotičnog drveća, poput banane i palme. U tome uživam, jer obožavam prirodu i cveće – kaže Biljana, čiji radni dan traje do 22 sata.
Stojanova i Biljanina starija kćerka Milena završila je Ekonomski fakultet i već sedam godina radi kao stjuardesa za jednu inostranu kompaniju. Mlađa kćerka Miljana je završila Visoku školu za fizioterapeuta i radi kao fizioterapeut u Beogradu.
