Sasvim novu dimenziju kuvanju dali su naučnici sa Harvarda Herv Dis i Nikolas Kurti 1980. godine. Smatraju se začetnicima molekularne gastronomije. Sigurno se nisu nadali da će danas to biti trend rezervisan za one sa malo dubljim džepom i željne nečega malo drugačijeg.
Sve je počelo tako što je Dis imao fijasko sa sufleom. Recept za sufle od sira imao je striktna uputstva: dodajte žumanca jedno po jedno. On je dodao oba odjednom i sufle je bio užasan. Njega je taj propali sufle naveo na razmišljanja o tome koliko se hemija može umešati u kuhinju. Iz toga se izrodila molekularna gastronomija.
Kuvari koji se bave molekularnom gastronomijom koriste posebne tehnike i principe da bi podstakli određene hemijske reakcije da se dešavaju. Tim reakcijama dobiju se sasvim nove teksture i ukusi određenih namirnica. Oni koriste, na primer, kuvanje pod vakuumom.
Ono što vas oblikom podseća na neku hranu, u stvari je potpuno drugačije, jer molekularna kuhinja poseduje potpuno drugačije osobine. Tako ćete videti hranu od koje ćete misliti da je kavijar, a to su u stvari bombice od dinje ili lubenice.
Neku hranu uopšte nećete moći ni da prepoznate, kao što su gulaš u perlicama, pene i želei od povrća, bomboni od maslinovog ulja. Molekularna gastronomija je sve popularnija u svetu, a kuvari koji je koriste su poslednjih godina u samom vrhu kulinarstva.
Zamislite samo kašu od puževa, ili nitro kajganu od jaja sa sladoledom od slanine. Ovo su samo neka slasna jela proizašla iz molekularne kuhinje.
Prosečna večera u restoranu koji servira ovakva jela košta u proseku oko 300 evra, što je veliki iznos čak i za visoko razvijene zemlje.
Zvučni ukus
U jednom restoranu u Norveškoj, uz plodove mora serviraju se i slušalice, kako bi gost tokom konzumiranja hrane pripremljene uz pomoć hemije i fizike, mogao da sluša zvuk morskih talasa. Smatra se da ono što osećate i čujete zatvorenih očiju može biti preusmereno na jezik, i utiče da se potpuno drugačije oseti neki ukus koji se do tada možda i svakodnevno konzumirao.
