Hramovna slava posvećena sećanju na 10. maj 1594. kad je turski paša Sinan na Vračaru spalio mošti Svetog Save, u Hanoveru je ove godine upkos koroni bila izuzetan duhovni događaj, a slavskom ugođaju najviše su doprineli sveštenici koji su u glavni grad Donje Saksonije stigli iz više drugih mesta.
Liturgiju je u hramu posvećenom prvom srpskom arhiepiskopu, kao najstariji, vodio protojerej stavrofor Bogdan Smiljić, paroh bilefeldski, a sasluživali su protojerej Saša Momirović iz Bremena, protojerej Siniša Vujasinović i jerej Milutin Marić iz Hamburga, jerej Marko Radmilo iz Kasela i domaćini protojerej stavrofor Branislav Čortanovački i protonamesnik Aleksandar Perković. Saslživali su i čteci Matijas Burherd i Johanes Volf, a sveštenički hor svojim dopadljivim baritonom obogatio je Milan Jeremić bogoslov iz Lone kod Bilefelda. Liturgija je završena pesmom “Hristos vaskrse iz mrtvih”, a zatim su iz glasova svih prisutnih ispunjenih ponosom odjeknuli stihovi Svetosavske himne – “Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi…”
Posle liturgije osveštan je slavski kolač, a prelomili su ga prota Smiljić i kuma slave, popadija Jovana Perković. Za domaćina iduće slave na jednoj ranijoj liturgiji već se prijavila Branka Vignjević, ali s obzirom na to da je u ponedeljak zbog posla bila sprečena da dođe, deo slavskog kolača ponela joj je majka Velinka Lukanović, poreklom iz Prnjavora u Republici Srpskoj. Među prvima koji su joj čestitali bila je i njena zemljakinja Milica Kaleder, rodom iz Krupe na Vrbasu.
Gostima i vernicima obratili su se prota Bogdan Smiljić i domaćin, otac Aleksandar Perković.
– Drago mi je da sam imao priliku da se ovde s vama pomolim zaštitniku ovog hrama, koji je Srbe uvek štitio i koji se za nas moli pred Bogom. Slava je lep običaj i niko je nema osim nas Srba. Ona je najlepše simbolično okupljanje ljubavi, blagoslova i sreće, ako bi slavu izgubili nestalo bi i nas. Slavili mi ove godine i dogodine, uvek imali s kim i s čim da slavimo – bio je raspoložen prota Smiljić.
– Hvala vam svima što ste došli i vama sveštenicima koji ste služili ili za pevnicom pevali i vernicima i pojcu, bogoslovu Milanu koga prvi put slušam. Uvek je lepo kad se okupe sveštenici i vernici, naročito danas kada se sećamo Svetog Save i svega što je učinio za srpsku Crkvu i narod – naglasio je domaćin, prota Perković.
Hramovna slava bila je najlepši duhovni događaj među Srbima u Hanoveru posle izbijanja pandemije, pa su gotovo svi kući otišli optimistički raspoloženi. Na šalteru ispred kuhinje kuma slave, popadija Jovana ispratila ih je blagoslovom i zalogajima slavskog kolača.
Redar Banislav Kapetanović nije imao težak zadatak, jer su vernici već navikli na pridržavanje propisanih mera i protokol ulaska i izlaska.
Turci ga se i mrtvog plašili
Sveti Sava, prvi arhiepiskop Srpske crkve i prosvetitelj bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, a kršteno ime mu je Rastko. Rođen je 1175. u selu Miščići nadomak Novog Pazara , a umro je pri povratku sa hodočašća iz Jerusalima 12. januara 1236. godine u Trnovu u Bugarskoj. Kralj Vladislav ga je 1237. preneo i sahranio u manastiru Mileševa. Sveti Sava je u narodu uživao veliki ugled, pa je njegov grob postao najvažnije mesto hodočašća srpskog naroda. Plašeći se većeg narodnog bunta, turski paša Sinan njegove mošti je 1594. godine doneo na Vračar gde ih je spalio. Danas mnoge škole i hramovi širom sveta nose ime Svetog Save.
Patrijarsi osveštavali bogomolju
Danko Slavuljica koji je sve vreme gradnje hrama u Hanoveru bio predsednik Građevinskog odbora, na jednom izloženom panou još jednom se prisetio važnih datuma u podizanju srpske bogomolje, koja zajedno s grčkom crkvom čini u Evropi jedinstven pravoslavni centar.
Skupština Crkvene opštine u Hanoveru, s blagoslovom episkopa srednjoevropskog Lavrentija, 1988. godine donela je odluku da se u Hanoveru gradi srpski hram posvećen Svetom Savi. Projekat je 1990. izradio poznati beogradski arhitekta prof. dr Predrag Ristić koji je projektovao i obnovio više od 50 hramova u matici i rasejanju. Drugog maja 1993. osvećen je kamen temeljac, a godinu dana kasnije 12. maja 1994, položena je povelja u temelj budućeg hrama. Trećeg oktobra 1994. podignut je krst. Sedmog maja 1995. episkop niški Irinej (kasniji patrijarh) obavio je malo osvećenje, a 1.juna 2000. patrijarh Pavle obavio je veliko osvećenje hrama.
Gradnju je celo vreme vodio dipl. ing. Zoran Veličković, a glavni operativac bio je Danko Slavuljica. Hram su od 1997. do 2000.godine oslikali beogradski umetnici Danica Kokanović-Mladenović i Milosav Miša Mladenović.
