David Albahari je davno rekao da ono što najviše zabrinjava kada govorimo o Holokaustu jeste činjenica da uprkos enciklopedijskim tomovima, brdima naučnoistraživačkih radova kompetentnih stručnjaka i renomiranih akademskih ustanova, okeanima umetničkih dela u svim granama, ne možemo da odgovorimo na jednostavno pitanje – kako je tako nešto moglo da se dogodi?
Holokaust se razlikuje od svih drugih genocida po više parametara, jedinstven je u istoriji čovečanstva. Osvrnuo bih se na dva:
Holokaustu su prethodili milenijumi pogroma, proterivanja, šikaniranja i diskriminacije Jevreja na mnogim meridijanima. Još u petom veku pre nove ere, u Knjizi o Jestiri (Esteri, 3.8), namesnik Aman je huškao kralja drevne Persije, Asvira (Ahašveroša), rečima: “Ima jedan narod rasejan i rasut među narodom po svim pokrajinama tvoga carstva; a njihovi zakoni su različiti od svih ljudi”, savetujući ga da istrebi Jevreje.
Padom Drugog hrama u Jerusalimu, 70. godine nove ere, započinje 2.000 godina duga agonija jevrejskog rasejanja. Masakri tokom krstaških ratova i pogrom u Kišinjevu su samo među prvima u kolektivnom sećanju. Ograničavanja zone nastanjivanja, kako po oblastima – najpoznatiji slučaj je bio u Ruskoj carevini (1791–1917) – tako i unutar urbanih sredina, čiji je svakako opšte poznati primer venecijanski geto iz XVI veka, te restrikcije onoga što se može posedovati i čime se može baviti, uvrežili su se duboko u svest.
Optužbe poput ritualnih ubistava postale su periodičnom i zapaljivom pojavom širom Evrope. Jevreji su bili proterivani između XII i XVI veka sa prostora današnje: Rusije, Francuske, Nemačke, Poljske, Ujedinjenog Kraljevstva, Mađarske, Španije, Portugalije, Austrije, Italije i Tunisa. Netrpeljivost prema Jevrejima je evoluirala iz verske (antijudaizma) u rasnu – antisemitizam.
U okviru različitih faza psihičkog, ekonomskog i naposletku fizičkog uništenja, vlasti Generalnog gubernatorstva nacističke Nemačke (u jednom delu okupirane Poljske) su u okviru novoformiranih geta znale da cinično inkorporiraju i po neku crkvu da ona “opslužuje” pokrštene Jevreje, a čija je sudbina na kraju, podrazumeva se, bila identična sudbini ostalih pripadnika izabranog naroda.
Prof. Robert Solomon Vistrih je svojevremeno zaključio da je antisemitizam najduža istorijska mržnja, kojom je zaražena skoro svaka kultura, od antičkih vremena do danas. Antisemitizam je bio prisutan i na levici. Jevreji su bili optuživani zbog svog stanja u kome oni nemaju sopstvenu državu, a istovremeno su iz istih usta dolazile osude napora cionističkog pokreta za njeno obnavljanje u prapostojbini jevrejskog naroda.
Dakako, zloupotrebljavani su i pragmatični povodi za huškanje protiv Jevreja – njihova trgovačka ili bilo koja druga esnafska konkurencija. Bili su stereotipno klevetani kao prebogati lihvari, a paralelno s tim ismejavani zbog zaostalosti jevrejske sirotinje. Nisu bili dobri kada su bili asimilovani, kontaminirajući autentične vrednosti jednog društva, a gadili su ih se kada su se i fizički potpuno razlikovali od sredine u kojoj žive (Jevreji iz istočne Evrope, tzv. Ostjuden). U svakom slučaju, jedna od najgorih kletvi koja je mogla da zadesi čoveka željnog mirnog života tokom dugih vekova bila je da se rodi kao Jevrejin.
Da je nacistička Nemačka okupirala Novi Zeland, ona bi, van svake sumnje, uništila jevrejsku zajednicu Velingtona. Hitlerov “Majn kampf” iz 1925, ozakonjena rasna segregacija u Nirnbergu 1935, te konferencija u Vanzeu 1942. godine samo su međaši u beskompromisnoj totalnosti. Totalnost započetog uništenja do poslednjeg čeda i starice, postala je najviši nacionalni i politički zadatak, koji opravdava prvenstvo prolaza teretnim vozovima koji dopremaju nedužne nesrećnike u logore smrti i nad onim kompozicijama koji dostavljaju preko potrebno snabdevanje nemačkim trupama u povlačenju na Istočnom frontu.
Brižljivo građena dehumanizacija rezultovala je egzekucijama specijalizovanih trupa (ajnzac) streljanjem u leđa. Bio je to totalni rat, pre svega protiv Jevreja. U njemu cilj nije mogao biti samo pljačka, prisilni rad, pokrštavanje, otimanje dece u janjičare. Supstanca jevrejstva – za naciste – bila je u krvi i to Jevrejin ni na koji način ne može izmeniti.
Štaviše, ni kajzerovi oficiri i vojnici, odlikovani u Prvom svetskom ratu, sad već nemački Jevreji u svojim poodmaklim godinama, sa svojim porodicama, nisu mogli da izbegnu sudbinu konačnog rešenja. Postupak za njih je mogao da bude “nešto blaži – Terezinštat”, ali krajnji ishod nikako. Danijel Rahamim je bio jedini jevrejski stanovnik egejskog ostrva Leros.
SS je unajmio brodice kako bi transportovao Jevreje sa grčkih ostrva, a jedna je došla i po Danijela. Dvadeset i osam dana je trajao užas njegovog transportovanja do Aušvica. Ne, nije bio bačen u more, već je bio odvezen do simbola Holokausta, najpoznatijeg logora smrti.
Jevreji nisu bili oponenti Nemaca, nije moglo biti ni teritorijalnog spora, niti ustanka. Oni nisu ugrožavali karakter i razvoj Rajha. Naprotiv, bili su mahom među nemačkim patriotama i pangermanistima, poput vizionara moderne jevrejske države Teodora Hercla u svojoj mladosti. Uglavnom su bili emancipovani, sekularni i zapravo protagonisti centralnosti nemačke kulture i njenog kontinentalnog i globalnog uticaja – Hajne, Levin, Ajnštajn, Mendelson. Doprinos Jevreja socio-ekonomskom napretku Nemačke bio je nemerljiv, imajući u vidu njihov minimalan procentualni udeo u stanovništvu.
Kolaboracija u Holokaustu drugih evropskih država, naroda i verskih grupa bila je od izuzetnog značaja: u nekim slučajevima oni su bili nosioci genocida nad jevrejskim narodom. U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj Holokaust je bio autonoman i manualan.
Nemačke saveznice uvele su razne stepene antisemitskih zakona, a poneke i aktivno učestvovale u ubijanju. Ipak, bilo je i onih koje su pomogle da se spasi značajan broj Jevreja, npr. Italija do svoje kapitulacije i Bugarska kada su u pitanju bili Jevreji sa njenih izvornih teritorija koje su prethodile aneksiji Pirota, najvećeg dela vardarske Makedonije i Zapadne Trakije.
Policijski organi okupiranih zemalja često su pedantno sprovodili nemačke naredbe o registraciji, prinudnim radovima, hapšenju, otimanju privatne i javne imovine, deportacijama i mnogim drugim radnjama koje su prethodile fizičkoj likvidaciji. S druge strane, saveznici u borbi protiv Sila osovine, uprkos ranim i prilično preciznim informacijama o sudbini evropskih Jevreja i logorima smrti nisu čak ni bombardovali pruge koje su korišćene za deportaciju, kako bi barem usporili krvavi pir.
Imajući u vidu da su evropski Jevreji bili predominantno varoški element, s dugom tradicijom pismenosti i bavljenja profesijama i zanatima koji su iziskivali dovitljivost i inventivnost, govoreći u kontinuitetu od druge polovine XVIII, pa do tridesetih godina XX veka, deo Jevreja je participirao u eliti društva u privredi, trgovini, bankarstvu, nauci i umetnosti. Pitam se: da nije bilo Holokausta u kome su nestali mnogi od najboljih lekara i naučnika, koliko bi danas napredovao naučnoistraživački rad u oblasti medicine, naročito kada su u pitanju još uvek neizlečive bolesti? Holokaust je ovde ostavio, globalno gledano, nenadoknadive posledice.
Poslednji preživeli Holokausta prirodno napuštaju ovaj svet. Danas ih je u državi jevrejskog naroda oko 130.000, a dnevno se upokoji njih 40. Država Izrael jeste uteha, ali nije nadoknada za Holokaust. Moderni cionistički pokret je delovao davno pre Holokausta, s kraja XIX veka, i samo jedan od njegovih motiva je bio bezbedno nacionalno ognjište za izmučenu narodnu dušu. Jevrejski narod se nikada neće oporaviti od Holokausta. Ne samo što je u njemu nestalo dve trećine evropskog jevrejstva nego zato što je superiorna životna snaga umnogome zatrta.
Nikakva startap nacija ne može da nadomesti iskorenjenu dubinu i širinu intelektualne elite. Da bi se razumelo šta je nestalo u Holokaustu, mora da se spozna, barem u osnovnim crtama, prosperitet i nadahnutost onoga što je postojalo, počev od jevrejske filozofije, rabinskih prepiski, jidiš i ladino kulture.
Onima pak koji bi da se bave poricanjem ili izvitoperenjem Holokausta može se poručiti da bi jevrejski narod suvim zlatom platio da zameni jedinstvenu strahotu Holokausta za istorijske događaje kojima političke interesne grupe pokušavaju da pripišu atribute genocida. Treba se prisetiti jedne od poruka prof. Jehude Bauera, doajena naučnoistraživačkog rada o Holokaustu, a u nas njegovog učenika, Episkopa pakračko-slavonskog Jovana Ćulibrka, da koliko god da je važna kultura sećanja i njeno multidisciplinarno negovanje, suština je ipak i iznad svega u istraživanju onoga šta se zaista dogodilo.
Potomcima žrtava Holokausta nije potreban jedan institucionalni dan sećanja na Holokaust i herojstvo u njemu (kako međunarodni na dan oslobođenja Aušvica, tako i onaj nacionalni u Izraelu ili 22. april u Srbiji), jer mi živimo taj dan u podsvesti svaki dan. Veliki broj naših predaka nikada nije govorio o stradalništvu tokom Holokausta, a nemali broj je i odbio nemačke reparacije. Za nas je Holokaust jedinstven i najteži zločin u istoriji čovečanstva, za koga nema oproštaja, utehe ili nadoknade.
I šta ste vi iz svega naučili. Ništa. Umesto da živite u miru i dobrosusedskim odnosima sa Palestincima, vi ste iuvrÿili novi genocid. I onda se čudite što vas svet ne voli. Umesto da se, kao pripadnik jevrejske nacije, izvinite pakeytincima, vi govorite šta bi bilo, kada bi bilo. Zato vas i ne treba da čudi antiswmitizam u svetu.