Na današnji dan rođen je Bruno Šulc, poljski pisac i profesor crtanja. Smatra se za jednog od najvećih dometa poljske i evropske proze između dva svetska rata, pa i celog 20. veka.
Bruno Šulc rođen je 12. jula 1892. godine u malom mestu Drohobič, koje je u to vreme pripadalo Poljskoj.Veći deo života proveo u rodnom mestu gde je radio kao profesor crtanja u lokalnim školama.
Rođaci i malobrojni prijatelji ga pamte kao tihog, povučenog i usamljenog čoveka, koga su njegovi učenici voleli jer im je na časovima, dok bi oni crtali pričao priče, bajke, koje je ili prepričavao ili sam izmišljao, ali u tim bajkama, kao i kasnije u njegovim delima, svet detinjstva, odrastanja i razvijanja, zauzimao je ključno mesto i bio centar neverovatnih događaja.
Van radnog mesta, važio je za čudaka neugledne spoljašnosti, koji je govorio tiho, delovao zaplašeno i odsutno, lebdeći u nekom sopstvenom prostoru koji njegovi sugrađani i poznanici nisu prepoznavali, razumevali ni odobravali.
Tražeći izlaz iz nepodnošljive samoće, Bruno je pisao pisma prijateljima i izvesnom broju žena koje su ga privlačile, ali kojima se nije približavao drugačije do kroz ta neobična, duga i po njihovim rečima neodoljiva pisma.
Njihov fantastični sadržaj, način pisanja, stil i neočekivane teme, izazivali su ushićenje kod srećnih primalaca i oni su sve češće predlagali Šulcu, da svoja razmišljanja, zapažanja, svoje priče, pa i cela pisma, sabere, uredi i objavi kao knjigu, zbirku novela ili eseja. Profesor crtanja je i sam razmišljao o tome i verovatno osećao da je njegov drugi talenat, njegov književni dar, dublji i značajniji od onog prvog, likovnog.
Vreme će pokazati, da je ta dva talenta teško razdvojiti i da je Šulc i u književnom radu sve vreme slikao, crtao, samo što je u svojim pričama umesto tuša i boja koristio reči, mešajući ih na paleti svoje mašte koja se širila kroz prostor i kroz vreme, daleko van Drohobiča, Poljske i moći razumevanja svojih savremenika.
Samo mali broj, posvećenih i iniciranih prijatelja, verovali su da poznaju pisca i slikara čija će slava doći kasnije a veličina shvaćena i priznata tek u decenijama koje dolaze.
Porediti priče Bruna Šulca sa Kafkinim romanima nameće se iz više razloga. Šulc je poštovao Kafku, preveo je “Proces” na poljski i dobro poznavao opus starijeg i poznatijeg kolege.
Sudbina ovog pisca bila je tragična, život težak, ispunjen strahovima i nerazumevanjem, a smrt u pedesetoj godini, nagla i besmislena.
Sa dva metka ispaljena iz službenog “Lugera” ubio ga je nacistički oficir, gestapovac 1942. godine na ulici u rodnom Drohobiču. Šulc je bio poljski Jevrejin, za vreme nacističke okupacije nosio je oko rukava, kao i svi ostali Jevreji, žutu traku sa šestokrakom zvezdom i natpisom “juden”.
Tako je okončan život čoveka koji je iza sebe ostavio, po obimu neveliki književni opus, nekoliko zbirki priča, par eseja i stotine pisama, od kojih je većina izgubljena u vrtlogu Drugog svetskog rata.
Književna kritika je o Šulcu pisala iscrpno, temeljno i afirmativno, naravno sa zakašnjenjem. Pitanje je da li reč zakašnjenje, važi za čoveka koji je vreme, smer i tok vremena, u svojim delima tretirao drugačije, slobodnije, možda tačnije od drugih ljudi.
