Osobe koje opterećuju misli time da su teško bolesne, često su predmet ismevanja i neretko im kažu da je “sve u njihovoj glavi”. Iako najčešće ne boluju od onoga od čega strahuju, u mnogim slučajevima oni zapravo i nisu zdravi.
Hipohondrija, koja se danas često naziva zdravstvenom anksioznošću, je mentalni poremećaj koji pojedincima može ozbiljno da oteža život.
– Onima koji od toga pate termin hipohondar postao je, nažalost, pežorativna etiketa – kaže Timo Slota, psiholog i psihoterapeut na Univerzitetskoj klinici u Kelnu.
– Za takvu etiketu najčešće je dovoljno samo da se neko požali na bolest koja nije potvrđena lekarskim pregledom. Za kliničku dijagnozu zdravstvene anksioznosti potrebno je mnogoo više – napominje Slota.
– To su osobe koje se preko svake mere opterećuju idejom da su teško bolesne – kaže Slota i dodaje:
– Najčešće umišljaju da je reč o bolesti koja može da bude fatalna u relativno kratkom roku.
Oni često posećuju lekara, zabrinuti su, čitaju o svojoj navodnoj bolesti, pregledaju se i prepipavaju do pojave bola, neprestano mere krvni pritisak ili nivo kiseonika u krvi.
– Povremena uznemirenost zbog navodnih simptoma bolesti ne predstavlja veći problem – objašnjava Slota.
Ponašanje postaje patološko ako takve osobe ništa ne može da uveri u suprotno i to počne negativno da utiče na kvalitet njihovog svakodnevnog života.
Lekar obično dijagnostikuje zdravstvenu anksioznost ako pacijentov strah o potencijalno teškoj bolesti traje šest meseci ili duže i nakon što testovi i pregledi pokažu da je zdrav. Ali takva osoba odbija da prihvati dijagnozu koja bi trebalo da je oslobodi straha i traži dodatna medicinska ispitivanja.
Zbog čega se kod nekih razvije takvo stanje nije sasvim jasno. Postoji nekoliko teorija. Glavnu ulogu bi mogli da imaju genetski faktori, kao i iskustvo teže bolesti u ranoj mladosti.
Drugi faktor rizika, kaže Slota, je niz ozbiljnih bolesti u nečijoj porodici ili u krugu prijatelja u kom se kreću.
Iako postoje specifični kriterijumi za dijagnozu zdravstvene teskobe, nije je tako jednostavno postaviti.
– To je veoma klizav teren – objašnjava Slota i dodaje da “mnogi ne žele da čuju da imaju mentalni poremećaj već insistiraju na fizičkoj bolesti”.
On takođe ističe da se, pored svega, zdravstvena anksioznost dobro leči. Između dve trećine i četiri petine “hipohondara” dobro reaguje na psihoterapiju, a ostalima, uz psihoterapiju pomažu lekovi.
– Psihoterapija je bez sumnje stresan i dugotrajan proces, ali terapija lekovima deluje samo dok ih pacijent uzima, zbog čega bi je trebalo kombinovati sa psihoterapijom i rezultati neće izostati – zaključio je Slota.
