Nikolaj je za upravnicu Bogdaja, doma za sirotu i gladnu decu, postavio jednu obrazovanu devojku iz Jagodine. Ona se zvala Nada Adžić i bila kći profesora i direktora jagodinske Učiteljske škole. U Bitolj je došla da bi primila monaški čin. Kasnije je postala monahinja i igumanija manastira Vraćevšnica. Nada je po vladičinom nalogu prikupljala siromašnu decu u gradu, bez obzira na naciju i veru. Tu je bilo dece Turaka, Jevreja, Cigana, hrišćana, Albanaca… Oni su se zajedno hranili, igrali, pevali. Strogo se vodilo računa da sva deca budu vaspitana u tradiciji svoga naroda i svoje vere. Vladika je na tome posebno insistirao. Sirotište je bilo jedna svojevrsna multinacionalna, multiverska kolonija. Vladika se time ponosio i Bogdaj je često isticao kao primer državnicima i političarima sveta. "Bogdaj je bio vladici najmiliji i bio je najosetljiviji damar vladičin", piše njegov sinovac Jovan, potonji episkop šabačko-valjevski i jedan od najuglednijih episkopa novijeg vremena u srpskoj crkvi. "Činilo nam se, gledajući sve to, da vladika živi za Bogdaj. Nije bilo dana da ga ne poseti i provede vreme u njemu sa decom. Deca su mu se pentrala po kolenima, uvlačila se u mantije, skakala oko njega, a on se samo smejao i sve deci dozvoljavao. O Bogdaju je pisao, govorio, pevao. Spevao je i himnu Bogdaja koja glasi: "Mi smo mali Bitoljčani, mališani, sirotani. Kuća nam je baš na kraju, u Bogdaju k’o u Raju, u Bogdaju… Učimo se dobri biti, i svom rodu poslužiti. Tako naši dani traju, u Bogdaju ko u Raju, u Bogdaju…" Božić i Uskrs vladika Nikolaj je provodio sa decom. Unosio je badnjak i slamu, pijukao i pevao sa mališanima, zajedno sa njima šarao uskršnja jaja. Crtao je voskom krstiće, ikonice i cveće na jajima i pevao deci: "Moja ruka nije prava, ali mi je pamet zdrava". Vladika Jovan piše i ovo: "Ako je neko hteo da ga oraspoloži, neka samo počne razgovor o Bogdaju. Organizovao je poseban odbor sirotišta i prikupljao prilog od svih i svakoga. Bogdaj se zvao po izvoru vode koji se nalazio u dvorištu sirotišta".
