Na početku rata u Bosni, u srpskom selu Ledići, u podnožju Treskavice odigrao se stravičan masakr kada je ubijeno 24 meštana, mahom žena i dece, uključujući i osamnaestomesečnu bebu Miluna Tešanovića. Jedan od retkih koji je nesvakidašnjom srećom preživeo taj pokolj je Dragan Vasić koji je tada imao samo 11 godina.
U nastavku ispovesti za “Vesti” u kojoj je opisao sve detalje krvavog masakra i činjenice da se, nakon što je zavapio: “Čiko, ja sam živ, nemoj me ubiti”, nad njegovom sudbinom smilovao upravo jedan od ljudi koji su prethodno pucali, Vasić navodi da je prebačen u vojnu bolnicu na Igmanu i da život duguje tamošnjem doktoru, Mustafi Pintolu.
Previjanje rana i slatkiši
– Doktor Mustafa me odmah pregledao i previo. Ubrzo se u sobi pojavio i neki čovek sa vojnim oznakama šahovnice i počeo da me ispituje koga još ima u Ledićima, a kada sam mu rekao da su tamo ostali još samo starci otišao je. Počeli su da ulaze i drugi vojnici i da pitaju doktora šta će sa mnom. Rekao im je da nikako ne smeju da me prebace u Konjic jer će me tamo ubiti. Obratio se svom komandantu i zamolio ga da ga zaštiti jer želi da me izleči i spasi. Pristao je i doktor me odveo kod svojih roditelja u selo Lukavac na Bjelašnici, gde mu je živela i sestra. Bila je to veoma pobožna porodica, saznao sam i da je doktorov brat hodža u Gradišci. Tu pažnju koju sam dobio i od njega, ali i od cele njegove porodice pamtiću do kraja života i ne može se dovoljno rečima opisati. Doktor bi svakodnevno silazio sa Igmana kako bi me previjao, ali i stalno donosio nešto: odeću, pa čak i slatkiše. Verujem da ni jedno dete u tom selu nije imalo takvu brigu kao što sam je ja imao – navodi Dragan Vasić.
Njega ne možete da dobijete
Međutim, priča o “srpskom dečaku” u muslimanskom selu i to u jeku rata veoma brzo se proširila, pa su Lukavac počele da pohode mnoge znane i neznane muslimanske vojske i paravojske. Svi su hteli samo jedno – Dragana.
– U tih šest meseci koliko sam proveo u kući dr Mustafe ni sam ne znam koliko puta su razne vojske dolazile po mene. Ali, doktorova porodica je bila veoma poštovana i celo selo me faktički branilo. Čim bi se začulo da neka vojska ide u tom pravcu oni bi me sakrivali na mesta na kojima me niko ne bi mogao pronaći. Doktorov otac, Avdija je više puta izlazio pred te vojnike i terao ih. Sećam se, jednom je izašao sa puškom i rekao: “Odbij! Njega ne možete da dobijete.”
Vasić objašnjava da je ideja dr Mustave Pintola bila da me ga zvaku cenu vrati roditeljima, ali u jeku rata i mržnje to je bila gotovo nemoguća misija.
Oplakan uz dva pomena
– Negde, tog šestog meseca koliko sam već bio u porodici dr Pintola, na Kobiljoj Glavi, jedan muslimanski vojnik je vozio ženu koja treba da se porodi, ali je zbog magle skrenuo na srpsku teritoriju i tamo su ga zarobili. Da bi ženi i sebi spasao život ispričao je da baš u njegovom selu ima jedno srpsko dete. Moji roditelji su me do tada već oplakali, bili su uvereni da sam mrtav, čak su i dva pomena održana. Srpski vojnici su tada rekli da njegova žena ostaje kod njih, a on neka se vrati i pruži dokaz da sam živ. Ne mogu da vam opišem osećaj koji sam imao kada sam sa druge strane telefona posle toliko vremena čuo glas svoje majke…
Zatim su usledili dogovori o razmeni. Prva je trebalo da se dogodi već posle nekoliko dana, na “ničijoj zemlji” kod Ilidže. Međutim, mada je Dragan Vasić tamo doveden, ubrzo je vraćen jer je jedan od muslimanskih komandanata stopirao razmenu.
U majčinom zagrljaju
– Ne znam šta je sve i kako činio doktor Mustafa, ali znam da je kod svojih insistirao da ja ne budem nikakav predmet razmene, već da me bez uslovljavanja predaju mojim roditeljima. To se i dogodilo – sedam dana kasnije. Tada sam posle šest meseci prvi put zagrlio majku i oca – priča naš sagovornik.
Posle pola godine, marta 1993. je saznao i da je doktor Mustafa poginuo. Plakao je.
Danas, 29 godina kasnije od događaja u kome je sagledan sav besmisao međunacionalne mržnje i rata, Dragan Vasić nema ni ljutnje ni mržnje zbog svega što je doživeo i preživeo. Kaže, oprostio je.
Na naše pitanje da li je ikada saznao ko je vojnik koji mu je spasao život – ćuti. To je pitanje ostalo bez odgovora.
Drugo nije.
– Od završetka rata redovno se viđam sa porodicom rahmetli Mustafe Pintola, čoveka koji je spasio moj život. Nedavno mu je umrla majka Derviša, koju sam zvao Disa. Njegov brat Duran je hodža i živi u Nemačkoj. Kada mu je umrla majka osetio je potrebu da mi javi. Prisustvovao sam sahrani. Velika je bol nastala u njihovoj porodici posle Mustafine pogibije. Iza ovog doktora su ostala samo dobra dela jednog humaniste, pesnika, doktora i nadasve čoveka. Iako nije bio oženjen, iza sebe je ostavio jedno dete koje živi, jer se on rodio. Veliko hvala rahmetli (pokojnom) Mustafi, njegovoj porodici, i svim stanovnicima sela Lukavac u podnožju planine Bjelašnice – kaže na kraju razgovora Dragan Vasić.
O njemu, ali i o zločinu u Ledićima dokumentarno-igrani film završava Gvozden Šarac, novinar RTRS. “Vesti” sutra objavljuju razgovor s autorom filma.
Dve verzije pogibije
Doktor Mustafa Pintol je poginuo 5. ili 7. marta 1993. godine na aerodromskoj pisti Dobrinja, ali do danas postoje dve verzije tog događaja. Dva datuma smrti i dve verzije samog događaja. Prema jednoj, nastradao je od posledica neprijateljske vatre.
Prema drugoj verziji – Srbi sa tim nisu imali ništa. Više bosanskih medija ukazalo je na sumnjive okolnosti pod kojima je nastradao dr Pintol. Pre svega na to ukazuje zvanična smrtna lista koju je potpisao tadašnji načelnik, a kasnije penzionisani general Sulejman Vranj. Prema toj listi ni mesto ni datum pogibije nisu odgovarali istini. Jedna od spekulacija je da je pogubljen iz koristoljublja zato što je u tom trenutku u torbi nosio novac za ratnu bolnicu na Igmanu. Neki smatraju da je dr Pintol ubijen samo zato što je radio svoj posao i bio nesebične dobrote koju je posebno pokazivao prema srpskim zarobljenicima u logoru Silos kod Tarčina.
Niko nije znao
Za sudbinu Dragana Vasića se saznalo pre nekoliko godina u jednoj od priča tadašnjeg vladike zahumsko-hercegovačkog Grigorija objavljenih u knjizi “Preko praga”. O svemu onome što se Draganu dešavalo, nisu znale čak ni njegove kolege na fakultetu, ni Srbi, ni Bošnjaci.
– Studirao sam na Fakultetu zdravstvenih studija u Sarajevu smer Sanitarni inženjer. Kada su neke od kolega čule za priču koju je objavio vladika Grigorije bili su u šoku da im prethodno ništa nisam rekao ili da ih ne mrzim. Rekoh već da ne mrzim nikoga. Doduše, i nemam neki veliki broj poznanika među Bošnjacima, par prijatelja. I sa njima mogu da pričam i o ratu, ali radije se i oni i ja sećamo onog lepog, onih uspomena iz detinjstva, vremena kada smo svi bili srećni.
