Tokom agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, NATO je u dva navrata pokušao kopnenu invaziju. Prvi pokušaj napada na kopnu, pod nazivom “Strela 1”, izveden je od 9. aprila do 14. maja 1999. u rejonu sela i karaula Morina i Košare, a drugi, posle neuspeha “Strele 1”, od 26. maja do 14. juna 1999, pod nazivom “Strela 2”, u rejonu karaule Gorožup. Obe ove bitke odvijale su se na granici Srbije i Albanije i ostaće upamćene po gotovo nestvarnom heroizmu pripadnika Treće armije i Prištinskog korpusa, posebno graničara sa karaula Košare i Gorožup, kao i 2. motorizovanog bataljona 125. motorizovane brigade i 1. motorizovanog bataljona 549. motorizovane brigade.
U izdanju Ministarstva odbrane Srbije nedavno je objavljena knjiga generala Nebojše Pavkovića i admirala Boška Antića “Košare i Paštrik srpski Termopili” u kojoj je nekadašnji komandant Treće armije podsetio na neke od nepravedno zaboravljenih junaka ove dve bitke.
“Imam obavezu da govorim o herojima jer sam bio čelni čovek herojske Treće armije, u kojoj su ginuli moji vojnici izvršavajući zadatke koje sam im postavio. Moja je dužnost da činim sve da se njihova imena i njihova junačka smrt i žrtvovanje nikada ne zaborave. O nekim herojima je dosta rečeno, neki su dobili spomenike, po nekima nazvane ulice i bulevari. Ipak, neki su neopravdano zapostavljeni, a naša javnost nije čula za njih. Zato ću pokušati da to ispravim”, naglašava general Pavković.
Neću živ teroristima
On ističe da u grupi zaboravljenih heroja nema većeg ili manjeg, a da se svi izdvajaju gotovo nestvarnom žrtvom nezabeleženom u istoriji modernog ratovanja. Kapetan Mašo Taraniš je prvi zaboravljeni heroj koga general Pavković ističe u delu u kome govori o borbama na Košarama. Kapetan Taraniš se upisao u legendu zahtevom da artiljerija bombarduje položaje koje je držao samo da ne bi došli u ruke neprijatelja.
“Na samoj granici sa Albanijom, 14. aprila 1999. naše jedinice izvršile su napad na objekat Maja Glava i uspele da zauzmu rovove na prvoj liniji i kod naše osmatračnice i graničnog kamena C4. Međutim, odmah su zasute snažnom vatrom artiljerije, minobacača i automatskog oružja. U isto vreme teroristi su iz više pravaca krenuli u protivnapad. Uspeli su da okruže grupu naših vojnika sa komandirom voda kapetanom Taranišom. Kada je shvatio da je u bezizlaznoj situaciji, tražio je od potpukovnika Gorana Jevtovića da dejstvuje artiljerijom po njemu kako ne bi pali u ruke teroristima tzv. OVK s kojima su bili u neposrednom borbenom dodiru. Posle šoka i neverice, ali i odgovornosti, potpukovnik Jevtović odlučio je da Taraniša podrži vatrom, ali ne onako kako je on tražio, već vatrom iz tenkova gađanjem preko glava ove jedinice. Tenkovske granate koje su preletele iznad glava naših vojnika, pogodile su osmatračnicu na samoj graničnoj liniji, nanele velike gubitke teroristima i sprečile ih da zarobe naše vojnike. Dejstvom tenkova komandovao je major Miodrag Romić, komandant borbene grupe 3, 125 motorizovane brigade u rejonu Ponoševca. Kapetan Taraniš i vojnici su preživeli”, priseća se general Pavković.
Zamro glas Otmenog
Drugi zaboravljeni heroj koga ističe je kapetan Krunoslav Ivanković.
“Prilikom napada na Rasa Košares, četa kojom je komandovao kapetan Krunoslav Ivanković, u prvom naletu je naišla na snažnu vatru i otpor šiptarskih terorista i hrabro prihvatila borbu. U razmeni vatre, dok je pokušavao da izvuče ranjenog vojnika, on je ranjen, a kako je puno krvario napad je privremeno zaustavljen da bi ga izvukli i pružili pomoć. Do ranjenog komandira, pod borbom je uspeo da se probije vodnik Dejan Stefanović i tada se desilo nešto nezapamćeno u istoriji ratovanja. Kapetan Ivanković se nije obazirao na tešku ranu, već je, dok god je imao snage i bio pri svesti, otvoreno i direktno preko radio-veze, komandovao jedinicom i izveštavao komandanta 125. mtbr, pukovnika Dragana Živanovića o borbama koju vodi njegova jedinica. Iako mu je komandant više puta naređivao da se povuče sa položaja radi ukazivanja pomoći, on je to odbijao. Odbio je i naređenje pukovnika Veroljuba Živkovića, načelnika Štaba Komande Prištinskog korpusa koji ga je ubeđivao da dozvoli vojnicima da ga izvuku iz borbe i prebace u sanitetsku stanicu. Starešine i vojnici pored njega prisustvovali su pravoj drami, u kojoj čovek umire dobrovoljno, braneći čast i slobodu. Prema svedočenjima prisutnih, čak je i kapetana Damira Krainovića, koji je nameravao da ga silom izvuče iz borbe, držao na nišanu svog oružja kako bi ga sprečio da izvrši komandantovo naređenje. Kada je preko radija zamro glas heroja Ivankovića, o njegovoj smrti Krainović je pretpostavljenog izvestio sledećim rečima: Komandante, Otmeni (kodni naziv kapetana Ivankovića) se više neće javiti. Posle toga usledili su plotuni iz svih artiljerijskih oruđa i tenkova, i žestoka paljba iz mitraljeza i pušaka kao poslednji pozdrav i počasni plotun heroju koji je dobrovoljno otišao u smrt i u legendu. Heroj kapetan Krunoslav Ivanković, Hrvat iz Šida, odbio je da izvrši sva naređenja da napusti svoje vojnike, već je sa njima ostao u borbi do smrti. Da je dozvolio da ga izvuku iz borbe i ukažu mu pomoć, preživeo bi”, priča general Pavković.
Iz skloništa pod bombe
Iz tih, gotovo epskih bitaka sa Košara u legendu je otišlo i junaštvo poručnika Ivice Petkovića. General Pavković opisuje događaj od 16. aprila kada je komandant 125. motorizovane brigade izdao rešenje za napad u rejonu Košara radi vraćanja izgubljenih položaja.
– Na objekat Maja Glava napadala je četa poručnika Ivice Petkovića, uz sadejstvo borbene grupe iz 63. padobranske brigade, graničara sa karaule Morina i čete dobrovoljaca. Teroristi su uspeli da uz samu graničnu liniju, naprave nekoliko bunkera povezanih rovovima i bili su udaljeni oko 50 do 100 metara, a na nekim pozicijama borbe su vođene prsa u prsa. Komandir čete poručnik Ivica Petković je ranjen u trenutku kada se spremao da ispali minu iz ručnog bacača. Iako ranjen, naredio je da napad mora da se nastavi i komandovao jedinicom dok nije izdahnuo. Zahvaljujući njegovom žrtvovanju napad je nastavljen, a četa uspela je da uđe u rejon odbrane terorista – podseća nekadašnji komandant legendarne Treće armije.
Među herojima bitke na Paštriku je i potpukovnik Boško Lemić.
Jedan od najtežih dana na Paštriku bio je 31. maj 1999. U 18.00 časova dva bombardera B-52 tepih bombardovanjem, izbacili su oko 100 tona avio-bombi koje su zbrisale sve kuće u selu Planeja.
– U jednoj od kuća bio je i načelnik PVO 549. motorizovane brigade potpukovnik Boško Lemić. Da bi mogao da osmatra nalete avijacije i izveštava komandu on je napustio sigurno sklonište i izašao iz zgrade. Njegovo telo pronađeno je 1. juna 1999. nedaleko od zgrade koju je napustio. Tako je poginuo heroj – priča general Pavković.
Ranjen vodio u napad
General Nebojša Pavković kaže da je do sada o herojskoj pogibiji potporučnika Predraga Leovca dosta rečeno i napisano, ali još nedovoljno za ono što je uradio. U toku izvršenja zadatka 1998, ušao je u minsko polje i bio teže ranjen. Na papiru je nacrtao raspored mina kako bi bile uklonjene. Kasnije se vratio na Kosovo ušao u to minsko polje uzeo svoju pušku i odmah tražio da ide na prvu liniju među svoje vojnike.
“Sa četrdesetak svojih vojnika i dobrovoljaca krenuo je iz rejona karaule Morina i preko granične linije na strani Albanije uspeo da se probije nadomak Maja Glave. Kada su kretali u juriš, naišli su na teroristu koji je uspaničen, otvorio vatru i pogodio Predraga Leovca u predelu slabine, što je izazvalo obilno krvarenje. Ti pucnji su upozorili ostale teroriste. Usledila je žestoka razmena vatre a potporučnik Leovac je naredio da jedinica krene u napad i izvestio potpukovnika Gorana Jevtovića, da je ranjen. Ovaj mu je naredio da prekine napad i izvuče jedinicu na rezervni položaj, kako bi mu se ukazala pomoć. Leovac je odbio da obustavi dejstva i rekao da će izvršiti zadatak Napad je nastavljen još oko tridesetak minuta, sve dok Leovac nije počeo da gubi svest. Njegov zamenik je izvestio da jedinica uspešno izvršava zadatak i da može da izbije na Maja Glavu, ali je veliko pitanje koliko će Leovac izdržati. Zbog toga mu je naređeno da se akcija obustavi i da preduzme izvlačenje ranjenog potporučnika i jedinice. Izvlačenje ranjenog Leovca, koji je sve vreme bio svestan, bilo je sporo i pod borbom. Grupa njegovih vojnika predvođena vojnikom Zlatkom Kostićem uspela je da ga teško ranjenog donese na karaulu Morina gde je već čekao lekar sa sanitetskim vozilom da ga prebaci do sanitetske stanice u Đakovici. Nadomak Đakovice, heroj Predrag Leovac preminuo je od zadobijenih rana”, navodi general Nebojša Pavković.
Imenom Predraga Peđe Leovca je nazvana pljevaljska ulica u kojoj je živio. Pre nekoliko godina osnovan je Kulturni centar “Predrag Peđa Leovac” u Pljevljima koji baštini sećanje na ovog heroja.
U raljama terorista
Za vreme žestokoh borbi na objektu Maja glava, 18. aprila 1999. godine, dogodio se nesvakidašnji slučaj, svedoči general Pavković.
– Vojnik Saša Vučić iz 1. motorizovanog bataljona 125. motorizovane brigade, bio je oko 10 minuta kontuzovan od eksplozije artiljerijske granate. Kada se osvestio, video je oko sebe četvoricu terorista. Uspeo je da na njih baci ručnu bombu i ubije dvojicu, dok su dvojica uspela da pobegnu. Bomba koju je bacio ranila je i njega ali je uspeo je da se izvuče dođe u sastav jedinice, iako su oko njega bili teroristi.
Život za saborce
Među herojima odbrane otadžbine na Kosovu je i desetar Tibor Cerna, komandir odeljenja u 125. motorizovanoj brigadi.
Cerna je poginuo 27. aprila 1999, žrtvujući svoj, za živote svojih saboraca.
– Da bi zaštitio svoje drugove od dejstva snajperiste koga naši osmatrači nisu mogli da otkriju, heroj Tibor Cerna je ustao iz zaklona i pozvao snajperistu, za koga se po naglasku znalo da je iz Hrvatske, da ga gađa, kako bi ga naši vojnici uočili. Usledio je prvo jedan hitac, koji je pogodio Cernu u grudi, posle čega je on rekao drugovima: “Za ovu zemlju vredi poginuti”. Zatim je usledio i drugi, koji ga je usmrtio. Posle tog drugog hica naši strelci su uočili snajperistu i ubili ga – navodi general Pavković.
Venčanje i smrt na prvoj liniji
Među herojima “drugog Kosovskog boja”, bitaka za Košare i Paštrik su i dve bolničarke koje su dobrovoljno otišle na Kosovo, Slađana Stanković Đana i Marina Milošević i stariji vodnik Savo Erdeljan.
“Na Paštriku je 5. juna 1999. vođena borba za spasavanje zatrpanih i ranjenih vojnika i starešina i njihovo prevoženje u Prizren. U toj akciji istakao se stariji vodnik Savo Erdeljan koji je preuzeo odgovornost da lično prevozi ranjenike do bolnice. Pomagala mu je hrabra bolničarka, dobrovoljac Slađana Stanković Đana. Njih dvoje su se za vreme dejstva avijacije i pod jakom minobacačkom vatrom vozilom više puta probijali na prvu liniju odbrane da bi preuzeli ranjenike. Prilikom jednog povratka sa fronta, prema selu Planeja pored njihovog vozila su pali projektili od kojih su poginuli. Slađana Stanković Đana je došla u martu 1999. u 549. motorizovanu brigadu, a početkom maja venčala se s ruskim dobrovoljcem, oficirom Jurijem Osipovskim. Trebalo je da 2. juna s mužem ide kući u Brzi Brod kod Niša na zasluženi odmor. Ostala je da zameni druga i poginula. I bolničarka dobrovoljac Marina Milošević pokazala je izuzetnu hrabrost spasavajući ranjene vojnike i starešine. I sama se našla u podrumu zgrade gde su bili zatrpani vojnici i starešine u selu Šeh Mahala. Uprkos stalne opasnosti ona je i po nekoliko puta u toku dana izvlačila ranjene s prve linije fronta, ne obazirući se na stalna dejstva avijacije” navodi general Pavković.
