U vreme kada sam još u dečačkoj naivnosti verovao da heroji a priori postoje, beše li to još za zemana SFRJ, Bulatović je tvrdio suprotno i antijunake postavio na mesto heroja. Pogrdnim i takozvanim nepristojnim rečima ponizio je visokoparnu retoriku i rušio nestvarne mitove svog vremena. Bulatovićev dar izgubio je bitku sa primitivizmom, ali je kod mnogih budio prve sumnje.
Sećam se da smo u to vreme kao osmaci trčali nekakv kros pod nazivom izvesnog heroja Mitraljete, čiji nadimak nije odudarao od takozvanih porno-heroja, kako su ih nazivali beogradski mangupi kada bi se u serijama susretali sa drugovima kamenim, čeličnim, gvozdenim…
Održan nam je govor sa balkona škole koja nosi Mitraljetino ime, ako je u međuvremenu nisu preimenovali po nekom popu ili zaovi kraljice Natalije Obrenović ili kakvoj kneževskoj ljubavnici. Lepo su nas podsetili na podvige Mitraljete i poslali da trčimo, beše subota, dok su me roditelji čekali u stojadinu da idemo u selo da sadimo papriku. Jelte, i nečim korisnim da se bavim.
Koju godinu kasnije, kada sam dozreo za kafanu, opet sam čuo za Mitraljetu. Mada, Sremci su mu uglavnom pominjali familiju i krivili ga za baze duž Dunava zbog kojih su Ustaše upadali u sela, a u tom kraju se retko ko još ne naježi na pomen klanice u Surduku.
Čekaj bre, mislio sam, što niko ne pominje bombe, puške, mitraljeze, juriše… Otkud čoveku tako koloritan nadimak?
Ali nije baš ni da me je čudilo, u to vreme mnogo se preterivalo, preuveličavalo, pa su prava herojstva nekako delovala bledo, kao da su nedovoljna.
Eto, siromah Boško Buha bio heroj, ali kao da to nije bilo dovoljno, pa su snimili film u kom ga glumi dečak od desetak godina. Uzgred budi rečeno, gledali smo taj film u barem 15-ak radnih subota. Pa ni to nije bilo dosta, nego je nekome palo na pamet da napiše i komponuje onu glupavu pionirsku pesmicu "Bum tras, čuvaaaaj!" A koju smo mrzeli iz dna duše jer su nas terali da je horski pevamo i ponavljamo dok ne padnemo u trans, samo zato što nas čeka neka priredba povodom dana obližnje mesne zajednice.
A nije reč bila o nepoštovanju. Nego se toliko preterivalo i lagalo, da su uspeli da ponište svaku normalnu predstavu o tom sirotom momku. Baš onako, kako je Bulatović smestio heroja na magarca, umesto na belog konja.
A onda su došla i nova vremena, još gora, u kojima su trgovci polovnom kućnom tehnikom, naravno napljačkanom, postali heroji Drugog dnevnika i pararežimskih medija kontrolisanih skoro kao danas. Da bi se sve završilo uzdizanjem paraestradnih narikača, paratajkuna, parakurvi i parazvezda rijalitija.
A narod ostao gladan heroja, da se uhvati makar za nešto belo i čisto. Nema veze, tu su SPORTisti. Ali kada zagudi, kao kada je potop zadesio Obrenovac pojavi se potreba za novim herojima, odgovarajućim muci koja je snašla narod. Pa se tu nekako pojavio Džambo sa pričom o porodici pobijenoj na Kosovu i nestaloj ženi i detetu u poplavi, a onda je ispalo da se ubacio u spasioce da bi pljačkao kuće i dobio stan od države, a da od familije ima babu i dvojicu ujaka. Tek koliko da dignemo ruke od heroja do sledeće prilike.
Izgleda da su opštinari u Žitorađi shvatili našu potrebu, pa su podneli zahtev ministarstvu da Ulicu Boška Jugovića, barjaktara na Kosovu polju, preimenuju u Mikija Rakića, po nedavno preminulom šefu kabineta onog patetičnog čovečuljka Borisa Tadića dok je bio predsednik. Miki Rakić pokazalo se, bio je čovek koga su uvažavali i Dačić i Vučić, ali ne razumem šta im je Boško Jugović kriv i otkud im toliko glupava ideja.
Kažem prijatelju da je opštinare možda zadužio i pozapošljavao, a ispade da je on veći cinik od mene.
– Ma ne, jednostavno je bio dobar sa svima – nasmejao se nekako začuđujuće opušteno.
Jest’ bogami, u pravu je. To je model današnjeg heroja, da bude dobar sa svima.
A Boško Jugović? Verovatno opštinari u Žitorađi veruju da je igrao za Juventus i dao gol u finalu Kupa Šampiona.
