Najčuveniji Prijedorčanin Mladen Stojanović, omiljeni narodni lekar i proslavljeni komandant kozarskih partizana rođen je 7. aprila 1896. kao četvrto od devetoro dece prote Sime i popadije Jovanke, rođene u svešteničkoj porodici Vujasinović u Dubici. Opevani komandant podmuklo je ubijen u noći između 1. i 2. aprila 1942. u partizanskoj bolnici u Jošavci kod Čelinca. Teško ranjen u glavu iznet je iz kuće u kojoj je lečen, a malo zatim na potoku Mlinska Reka odjeknuli su pucnji. Do danas nije tačno utvrđeno šta se te noći dogodilo i ko je presekao život velikog čoveka, koji je imao samo 46 godina, i od koga se očekivalo da rasplamsa ustanak u srednjoj Bosni i doprinese narodnom ujedinjenju u borbi protiv zajedničkog neprijatelja – fašizma.
Mladen je bio svestran, obrazovan čovek bogatog intelekta koji je iza sebe uvek ostavljao trag plemenitog narodnog lekara, borca za radnička prava i slobodu svog naroda. O njemu su napisane knjige, ispevane pesme, a snimljen je i film. Njegov studentski prijatelj, pesnik Gustav Krklec rekao je za Mladena da je on: “ovjek kakvi će ljudi tek da budu”. O njemu su mnogi pisali, među kojima i saborac Rade Bašić, bivši predsednik sreza Prijedor, dr Branko Petranović, dr Midhat Šamić, Mladenko Sadžak, dr Milivoje Rodić, a mi smo o Mladenu mnogo saznali i od istoričarke Nataše Tošanović , kustosa Spomen-kuće porodice Stojanović.
Sa bratom na robiju
Široj javnosti nije dovoljno poznata Mladenova povezanost sa bratom Sretenom, koji je iako poznati vajar, ostao u senci popularnosti starijeg brata. Nataša Tošanović ističe da je Sreten bio veliki vajar i da su spomenici Njegošu ispred Filozofskog fakulteta i Karađorđu ispred Hrama Svetog Save u Beogradu njegova dela.
Mladen je baš s njim počeo svoje revolucionarno-patriotsko vojevanje i robijanje. Mnogi u ovom kraju nisu znali da je njihov “junak koji na belom konju leti između Grmeča i Kozare” kao maloletnik bio osuđen na 16 godina zatvora. Sve je počelo u Tuzli u koju je nakon dva razreda gimnazije u Sarajevu prešao da bi bio zajedno s mlađim bratom Sretenom. Tu su braća Stojanović upoznali “mladobosance” Radu Đuranovića, Vasu Čubrilovića i Tošu Ilića s kojim će Mladen ostati veliki prijatelj i s kojim će i na robiju otići.
– Posle aneksije BIH (1908 ) koja je od strane Austrougarske okupirana 1878, nezadovoljstvo u narodu je jačalo, a kao reakcija nastale su i tajne organizacije. Mladen je 1912. zajedno s Todorom Ilićem postao član Narodne odbrane i tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt. U leto iste godine u Beogradu je upoznao pripadnike Mlade Bosne Gavrila Principa, Mustafu Golubovića i Nedeljka Čubrinovića, a u Vranju je završio “komitski kurs bacanja bombe i pucanja iz puške i pištolja”. Krajem 1913. i početkom 1914. Tošo Ilić postao je predsednik, a Mladen Stojanović potpredsednik
Tajne đačke organizacije u Tuzli. Posle atentata na prestolonaslednika Franju Ferdinanda počela su masovna hapšenja svih sumnjivih. U Tuzli su uhapšena 34 gimnazijalca, a među njima i braća Stojanović – stoji u zapisu istoričarke Nataše Tošanović.
Mladen, iako po tadašnjim zakonima sa 18 godina maloletan, dobio je 16 godina robije, a njegov brat Sreten šest manje. Posle šestomesečnog istražnog zatvora u Tuzli, posle presude prebačeni su u Crnu kuću u Banjaluci, a zatim u Kulu u Bihaću i na kraju u KPD u Zenici Amnestirani su u jesen 1917, a u njihovom Prijedoru na železničkoj stanici, radosno su ih dočekale desetine njihovih sugrađana – zapisala je ova istoričarka.
Širio plamen ustanka
Između dva svetska rata Mladen se, da bi bio od koristi i svom siromašnom narodu, odlučio za medicinu. Studirao je u Beču i Zagrebu u kojem je 1925. i diplomirao. Zanimao se i za druge nauke, književnost i sport, a pisao je i pesme. Posedovao je široko obrazovanje, a govorio je: francuski, nemački, ruski, italijanski i engleski jezik. Stažirao je u Zagrebu, Sarajevu i na Braču, na kojem je nakon dve godine postao samostalni lekar .Posle očeve smrti, zbog majke se 1929. vratio u rodni Prijedor.
Iste godine u prizemlju porodične kuće otvorio je samostalnu lekarsku ordinaciju. U to vreme je osnovao i teniski klub, koji u gradu na Sani i danas postoji i nosi njegovo ime. Tih međuratnih godina, dok u Prijedoru radi kao lekar do izražaja, dolazi njegova humanistička misija s načelom “Pomoći i onima koji nemaju pare da plate”. I danas u potkozarskim selima ima živih ljudi koji pamte Mladena i njegovu dobrotu, a svedoci su i sačuvane zahvalnice u Spomen-kući.
Oni koji ga pamte kažu da je u zabačena sela odlazio i pešice i pacijentima ne bi ništa naplaćivao ako bi video da su siromašni. Nekima je čak davao i novac za lekove ili ih je za njih sam kupovao. Za deset godina već je stekao ogromnu popularnost u narodu. “Bio je sirotinjska majka”, kažu. A neki bi dodali da je bio i “radnička majka”, jer je od 1936. bio i lekar Rudnika Ljubije, a kada su se rudari 1940. pobunili zahtevajući veće plate i bolje uslove rada odlučno je stao uz njih. Mladen, sin popa Sime, unuk popa Gavre i praunuk popa Ilije , 1940. primljen je u ilegalnu Komunističku partiju Jugoslavije, koja se pripremala za dizanje ustanka. Fašizam je širom Evrope naširoko počeo da svojim otrovnim strelama truje slobodu i nagriza mir, a hapšenja su u maju 1941. počela i u Prijedoru. Iza ustaške brave se našao i popularni narodni lekar, dr Mladen Stojanović. Međutim, pošto je završio “komitsku školu” i kalio se u surovom zeničkom zatvoru i zloglasnoj Crnoj kući u Banjaluci, dobro je poznavao zatvorski kućni red. Izazvao je požar, a nastali metež među domobranskim stražarima iskoristio je i pobegao u Kozaru. Prijedor je napustila cela porodica Stojanović, koja je već odavno bila pod budnim okom kvislinških vlasti.
Pošto je Mladen bio omiljen u Potkozarju kao humanista, od Partije je dobio zadatak da drži govore po selima i poziva narod na ustanak. Ljudi su mu verovali. Verovali su mu da Rusiju, koju je zavoleo kao član Mlade Bosne i kao student, niko ne može da pobedi. Čitajući rusku literaturu, najviše Turgenjeva, još više je zavoleo ovu zemlju, a o Rusiji mnogo je naučio i od Nikole Nikolića, učesnika Oktobarske revolucije, koga je upoznao u Zagrebu. Partizanske jedinice na Kozari su počele brzo da se omasovljavaju. Plamen ustanka brzo se preneo na okolinu Prijedora, Dubice, Knežpolja i Gradiške.
Tragična noć
Mladen je 25. jula 1941. na partijskom savetovanju u Orlovcima kod Prijedora određen da bude rukovodilac ustanka na Kozari. Prve veće akcije protiv ustaškog terora buknule su 30. i 31. jula 1941. Partizanske jedinice su se brzo umnožavale, pa za sve nije bilo ni oružja. Ljudi su dolazili sa vilama, a vatreno oružje otimali su od neprijatelja. Najveći uspeh Mladenovi partizani su imali 23. oktobra kada su razbili neprijateljsko sedište u Podgradcima, a već dobro organizovan i bolje naoružan Drugi krajiški narodnooslobodilački odred 5. decembra iste godine uništio je i jako neprijateljsko uporište na Mrakovici. Ubrzo su ustaške vlasti ucenile njegovu glavu. Mladena su početkom 1942. poslali u Podgrmec da i tamo svojom popularnošću i urođenim smislom za organizaciju, rasplamsa otpor i ojača partizanski pokret.
U međuvremenu je imenovan za načelnika Operativnog štaba za Bosnu i Hercegovinu, pa su ga s njegovom Proleterskom kozarskom četom uputili u centralnu Bosnu u kojoj je jedinstvo među borcima počelo da popušta. Mnogi borci iz partizanskih jedinica prelazili su u četničke, pa je pretila opasnost da se borbi protiv fašizma nanese velika šteta. Partizansko rukovodstvo je bilo mišljenja da je Mladen sa svojom inteligencijom i humanošću najpogodnija ličnost za jačanje jedinstva naroda i sloge boraca.
Tamo je raslojavanje partizanskih jedinica dosta uznapredovalo, a krajem marta 1942. u Četvrtom krajiškom odredu izvršen je puč. Glavnu ulogu odigrao je Rade Radić kojem se verovalo, jer mu je jedan sin već bio poginuo kao partizanski borac. Tragedija je bila na pomolu. Mladen i njegovi borci umesto da sretnu pregovarače, kod mesta Lipovca naišli su na četničku zasedu. Zapucali su i ranili Mladena u glavu. Heroj sa Kozare, načelnik Operativnog štaba odreda za Bosansku Krajinu smešten je u partizansku bolnicu koja se nalazila u školi u Gornjoj Jošavki na području sreza Banjaluka. Kasnije je teško ranjeni Mladen radi lakše nege premešten u kuću Danila Vukovića. O njemu se brinula partizanska lekarka dr Danica Perović.
– Nakon povlačenja četnika, dr Mladen i doktorka Perović ostali su ceo dan i i do pola iduće noći u mojoj kući. Tada je došla grupa četnika koju je predvodio Vrhovac Stanko, rodom iz sela Kokara ( kasnije poginuo u u borbi protiv NOV). Četvorica četnika stavili su Mladena u ćebe i izneli iz kuće. Pri polasku Mladen mi je rekao: “Laku noć Danilo!” Kada su poneli Mladena, Perovićka je počela da plače, te prešla iz Mladenove sobe u sobu kod moje žene Sofije. Pošto su izneli Mladena nisu odmakli ni 100 metara, čulo se pucanje i Mladena su ubili – svedočio je Danilo Vuković a u svojoj knjizi “Doktor Mladen” zapisao Rade Bašić narodni heroj i bivši predsednik sreza Prijedor, koji je Mladena posle bekstva iz ustaškog zatvora, iz prigradske Gomjenice i odveo na Kozaru.
Prema izjavi doktorke Perović, oni koji su nepokretnog Mladena razoružali na kapama su nosili kokarde, a jedan je imao petokraku. Možda se zbog te jedne petokrake danas i šapuće da su Mladena ubili partizani, mada se tačno zna ime i prezime tog prevrtljivca koji je balansirao između partizana i četnika.
Ubica ostao nepoznat
U objašnjavanju okolnosti pod kojima se dogodilo ubistvo legendarnog partizanskog komandanta sa Kozare stoji nekoliko imena, ali se nikada nije utvrdilo ko je tačno Mladena ubio, jer su ga iz sobe u mrak iznela četvorica. Zna se da je Rade Radić četnički komandant za Bosnu bio organizator puča u partizanskoj jedinici. On je posle rata osuđen i streljan. Bilo je još nekoliko vremenskih kazni, ali je ostala pesma: “Ubiše ga izdajnici Rade Radić i četnici”. A srce para i “San Mladenove majke”, u kojem ojađena majka sanja da joj se sin vratio “al’ se Mladen ugledati ne da”.
Zlatna arena Ljubi Tadiću
Po scenariju Rade Bašića, režiser Midhat Mustabdžić 1975. snimio je film “Doktor Mladen”, a glavnu ulogu tumačio je Ljuba Tadić. Za ovu ulogu slavni glumac je na festivalu u Puli dobio Zlatnu arenu.
Ugovor o lemanju
Mladen i Sreten, protini sinovi, iako su bili dobri momci pred njihov polazak u gimnaziju u Tuzlu 1909, prota Simo od sinova je zahtevao i pismeno obećanje da će se primerno ponašati i dobro učiti.
Tekst je napisao mlađi brat Sreten, jer je, kako se veruje, već tada naklonjen likovoj umetnosti, imao bolji rukopis. Potvrda se i danas čuva u Spomen-kući porodice Stojanović: “POTVRDA kojom potvrđujemo da ćemo u Tuzli dobro učiti bez prigovora i dobro se vladati. Ako ovako ne bude nego ovo svoje obećanje pogazimo onda nek nas roditelji naši izlemaju kako god bolje mogu.” Braća su potvrdu i potpisali 17. avgusta 1909.
Narod ga opevao
U Potkozarju je retka narodna svetkovina, a da se na njoj u Kozaračkom kolu ne zapeva o Mladenu:
“Oj Kozaro, ti zelena pločo, u tebi je Mladen prvi borbu poč’o. Mladen poč’o Tito završio.”
“Kiša pada i hoće i neće, Mladen s četom u borbu kreće.”
“Ide Mladen, vodi partizane, razveo ih na sve četiri strane”.
