Mirjana Karanović ovogodišnja je dobitnica nagrade za životno delo “Pavle Vuisić”, koja joj je uručena na 58. filmskim susretima u Nišu. Ujedno je i jedina dobitnica dva Gran prija u istoriji niškog festivala i to baš za filmove “Petrijin” venac i “Otac na službenom putu” u kojima je igrala upravo sa Vuisićem.
Rođena je 28. januara 1957. u Beogradu. Otac Miloje bio je vojno lice, a majka Radmila krojačica. Kao devojčica je išla na časove glume u Dom pionira i želela da postane glumica. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Milenka Maričića. Debitovala je 1980. u filmu Srđana Karanovića “Petrijin venac” i osvojila srca publike. Ubrzo stiče i svetsku slavu, 1985. rolom u filmu “Otac na službenom putu” Emira Kusturice. Igrala je u više od 70 filmova, uglavnom uloge hrabrih, jakih žena, “Pad Italije”, “Život je lep”, “Vreme čuda”, “Andergraund” su samo neka od njenih antologijskih ostvarenja. Tokom karijere je sakupila skoro sve najznačajnije glumačke nagrade u zemlji i inostranstvu. Jednom prilikom se poverila sedmoj sili i istakla da na početku karijere nije očekivala da će igrati u filmu. Mislila je, kaže, da je to za neke drugačije glumice. Sebe je videla u pozorištu.
Od 2007. redovna je profesorka na Akademiji umetnosti gde je u dva mandata bila i dekan. Od 2021. je prvakinja ansambla Beogradskog dramskog pozorišta.
Kada joj treba podstrek, kaže dovoljno joj je da pogleda na jedan zid.
– Imam policu kod kuće, gde sam poređala najlepše nagrade, po dizajnu, i kad mi padne samopouzdanje ili pred neku premijeru, ali i kad nešto radim pa nisam sigurna da li je rezultat dobar, i kad pomislim “jao, zašto sam se uopšte upustila u ovo”, pogledam policu i kažem: “Izguraćeš ti”.
U jednom intervjuu je rekla i da nije bilo uloga kakve je volela da igra, pa je odlučila sama da napiše baš onakve kakve želi. Glumica je, kako kaže, koja ne može da funkcioniše bez reditelja. Misli da u lošim predstavama nije dobra, kao i u filmovima. Mora da ima nekoga kome veruje, nekog s kim može da razgovara i onda je rekla: “E, pa nemoj da gnjaviš nikoga, gnjavi samu sebe.” I tako je to počelo. Režirala je dva filma “Dobra žena” i “Majka Mara”. Od jeseni ćemo je gledati u čak tri premijere Beogradskog dramskog pozorišta. Ističe da njeno vreme tek dolazi. O privatnom životu retko govori pa se često spekuliše o njenom emotivnom statusu. Nije se udavala i nema dece. Njen moto je:”Bolje je imati dobrog ljubavnika nego lošeg muža.”
Sinonim je za hrabru osobu. Privatno je, kaže, potpuno drugačija osoba od likova koje igra, iako u njima ima mnogo delova nje i njene duše.
– Mi glumci upotrebljavamo sebe da bismo kreirali i oživeli likove koji postoje samo na papiru – kaže Mirjana Karanović.
Naporno trenira da bi održala liniju. Voli nudizam i svake godine posećuje Adu Bojanu.
