Doktor Vladimir Adamović, neuropsihijatar koji je više od četiri decenije radio u bolnici “Dr Dragiša Mišović”, dao je specijalno Minji Suboti, autoru knjige i televizijske serije “Kako smo zabavljali Tita” svoje viđenje predsednika kao ličnosti.
Adamović je autor brojnih stručnih radova o lečenju psihosomatskih bolesti i stručnih monografija i patografija pisaca, slikara, muzičara i naučnika, koje je objavio u knjizi eseja “Umetnik i bolest”. Objavio je i tri psihobiografije – prva je posvećena Staljinu, druga Hitleru, a treća Titu.
Govoreći o svojim iskustvima, zapažanjima i tumačenjima, Minji Suboti je ispričao je sledeće:
Blede imitacije
– Tito je bio izraziti hedonista. Voleo je sva životna zadovoljstva i to nije krio. Još dok su mogli da ga kritikuju, njegovi saborci iz ilegale Milovan Đilas i Sreten Žujović često su mu skretali pažnju da njegovo ponašanje, a naročito oblačenje, koje je ponekad prerastalo u kinđurenje, ne odgovara jednom revolucionaru – pričao je Vladimir Adamović podsećajući i da je Nikita Hruščov o Brozu rekao da “on nije komunista, on je kralj… protokol, svita, rezidencije…”
– Njegov stil u ponašanju, etikeciji i oblačenju, mnogi su pokušavali i kasnije da imitiraju. Tuđman naročito, nešto manje Nikolae Čaušesku, ali to su bile samo blede kopije. Franjo Tuđman i ostali su svojim uniformama i slikovitom stražom, koja je bila obučena u srednjovekovne uniforme, ličili na diktatore iz opereta – naveo je Adamović.
Na pitanje odakle potreba za takvim životnim stilom, Adamović je procenio:
– Naravno, iz detinjstva kada se i oformljuje karakter. Potekao iz porodice sa oko petnaestoro dece (nikada se nije saznao tačan broj jer su deca brzo umirala jedno za drugim), rođen i odrastao u siromaštvu i često gladan. Setimo se da su čitanke iz sredine prošlog veka bile pune priča o “dečaku sa Sutle”, koji se često dovijao da bi došao “do komada kruha”.
To je ostavilo neizbrisiv trag u njemu, smatra Adamović
– Lutanja po srednjoj Evropi u adolescenciji, kada je obišao skoro celu Austro-Ugarsku i Nemačku, u pohabanom odelu, tom osećanju niže vrednosti i poniženosti samo je dodalo i osećanje postiđenosti. Postao je veoma samoljubiv i vrlo uvredljiv. Bio je kao i svi siromašni dečaci željan svega: slatkiša, lepog mesta za stanovanje, a posebno odela: “Kad porastem, postaću kelner,” često bi govorio… “Oni uvijek imaju lijepa odjela…”
Etikecija u krvi
Podsećajući da je odrastajući u slovenačko-hrvatskoj sredini (po majci je bio Slovenac), Tito poprimio sve dobre osobine nemačko-austrougarskog građanina. Bio je veoma uredan, tačan, pomno je pazio na svoje ponašanje, nikada nije upotrebljavao skaradne reči, niti je za trenutak gubio kontrolu, čak i u časovima pijanki na prijemima sa Staljinom i ruskim “tavarišćam”. Mogao je dosta da popije, ali nije bio alkoholičar. Uvek se kontrolisao i nijedan od njegovih biografa nije zabeležio neku scenu, gde je, nasuprot Hruščovu, Beriji i Ždanovu, pokazivao takve znake.
– Mi Srbi, kako nas je bog dao (Draža Marković i Tihomir Vlaškalić posebno) uvek skloni brzom intimiziranju, kafanskoj raspojasanosti i boemštini, često u neodgovarajućem društvu, kod njega su, po svedočenju njegovih telohranitelja, izazivali polušaljive primedbe. Posebno zadovoljstvo mu je bilo da posle neke velike pijanke sa “srpskim drugovima”, zakaže rani jutarnji sastanak zbog odlaska u lov, na koji su ostali dolazili bledi, mamurni i sa podočnjacima.
Etikecija mu je bila u krvi. Dobrica Ćosić koji ga je 1972. godine pratio na jednom dugom putovanju na “Galebu”, dobio je nalog da sa sobom ponese desetak odela, desetine košulja i da pažljivo prati ritual oblačenja za ručak, večeru ili obične sedeljke. To mu je predstavljalo toliku muku, da je počeo da pokazuje znake prave depresije, dok Titu i pored ekvatorskih vrućina ništa nije smetalo da sve te seanse provede potpuno obučen, kao na engleskom dvoru.
To putovanje je po mnogo čemu pravi kuriozum: Tito je sa sobom vodio pet orkestara, brojnu svitu i na putu ostao 72(!) dana, nezamislivo za današnje političare, koji za dva dana obiđu nekoliko zemalja. Niko ne ostavlja presto toliko dugo. Tito je bio siguran u sebe i svoje saradnike i nije se bojao dvorskog puča, govori Adamović.
Kompenzacija za glad
Razlog njegovom optimizmu i uživanju u životu našli smo u teškom detinjstvu, objasnio je Adamović.
– To tegobno siromaštvo, kao da je u njemu izazvalo aktiviranje snažnog biološkog nagona za preživljavanjem: Ono što me ne ubi, ojača me, kaže stara izreka. Kad se izvukao iz siromašne porodice i počeo veoma rano da se brine sam o sebi, stekao je u potpunosti samopouzdanje, koje ga nikada nije napuštalo. Ostao je miljenik sudbine do kraja života, a onda ga je izdala sreća, ali samo za nekoliko meseci. Njegovo mučno bolovanje kao da je, ipak, bila kazna za ne mali broj zlodela koje je počinio, posebno prilikom dolaska na vlast.
Uživao je u jelu: opet, kompenzacija za glad. Ali nije bio probirač. Na osnovu svedočanstava njegovih kuvara voleo je prosta narodna jela: zagorske štrukle, kobasice, kačamak…
Mada je sebi mogao da na svakodnevnoj trpezi priušti svakojake đakonije, ipak u tome nije preterivao.
Neumerenost u jelu
Josip Brozu nije bio umeren u jelu. Ljudi koji su bili gladni u detinjstvu, često pokazuju želju za gomilanjem hrane ili ne paze na količinu koju unesu u sebe. Od 1955. godine počeo je postepeno, ali stalno da se goji, ali ipak, njegova harizma zbog toga nije ni malo trpela.
