Kada se pomene harmonika, prva asocijacija je uglavnom narodna muzika, ali talentovani Nišlija Đorđe Davidović (26) na ovom instrumentu svira i klasiku, džez, latino muziku pa čak i pank-rok. Sa poznatom gurpom Die Toten Hosen, koja je u Nemačkoj slavnija od Bitlsa snimio je album koji je prodat u više od 100.000 primeraka, za šta je Đorđu pre mesec dana stigla i plaketa. Ovaj višestruko nagrađivani muzičar, već osam godina živi u Beču i privodi kraju master studije na Bečkoj akademiji Musik und Kunst – Privatuniversitat der Stadt Wien.
Dok se u maju 2019. u Rumuniji pripremao za nastup, Đorđe je primio poziv od gitariste benda Die Toten Hosen, a kako je žurio na probu u prvi mah nije ni shvatio šta se događa.
– Nonšalantno sam odgovorio da sam zainteresovan i da mi sve detalje proslede na mejl. Tek kada sam spustio slušalicu shvatio sam ko me je zvao i sa kakvim sam muzičkim gigantom dobio priliku da sarađujem. Posle toga je usledilo nekoliko proba, a u junu 2019. smo uživo svirali tri koncerta u Diseldorfu u velelepnoj sali Tonalle i snimili album “Alles ohne Strom”. Na bini je pored originalnog sastava bilo još nas 11 muzičara. Bila mi je čast da zvucima moje harmonike upotpunim tu muzičku sliku – priča Đorđe kako je počela saradnja sa slavnim bendom.
Posle snimanja albuma zajedno su održali desetak koncerata na radio-stanicama širom Evrope kao najavu za veliku letnju turneju 2020. godine.
– Turneja je zbog cele situacije sa pandemijom otkazana, ali je album prodat u više od 100.000 primeraka, što je za mene neverovatno dostignuće. Inače, momci iz benda su vrhunski muzičari, izvanredni ljudi, veoma skromni, prosto sam se osećao kao da sam sa nekim drugom iz školske klupe. Saradnja je bila fenomenalna – kaže mladi muzičar i dodaje da se nada da će se turneja u nekom trenutku ipak održati.
Prvi koncert sa grupom Die Toten Hosen u Diseldorfu ostaće mu u sećanju kao najupečatljiviji nastup u dosadašnjoj karijeri, jer su, kako kaže, emotivni naboj i oduševljenje publike za njega bili šok u pozitivnom smislu. Đorđe je o tome sanjao kada je pre više od dvadeset godina pravio prve korake u muzičkom svetu.
Instrument od papira
Prema priči njegovih roditelja, Đorđe je sa tri godine tražio da mu naprave harmoniku od papira, a onda bi “svirao” i razvlačio je sve dok se papir ne pocepa. Dve godine kasnije prvi put je zasvirao i na pravom instrumentu.
– Tata je sestri i meni pokazao neke dečje pesmice na malom sintisajzeru koji je deda doneo iz Rusije. Kada je video da smo mi to brzo shvatili i ponovili šta nam je pokazao, odlučio je da nas odvede kod profesora harmonike. Tako smo oboje isti dan krenuli na časove, a prvi profesor nam je bio Radoslav Jovanović iz okoline Niša. Sa sedam godina su me roditelji upisali u osnovnu muzičku školu, gde sam počeo da učim i klasiku u klasi profesorke Tijane Jovanović. Zatim je sledila srednja muzička škola. U početku sam svirao klavirsku harmoniku, ali zbog zahtevnosti klasične muzike sam u srednjoj školi prešao na dugmetaru. Međutim, nikada nisam odustao od klavirske harmonike, tako sada sviram oba instrumenta – priseća se Đorđe svojih početaka i dodaje da je već u detinjstvu znao da će harmonika biti njegov život.
Srednju muzičku školu završio je kao đak generacije, a talenat ga je odveo na studije u Beč. Na Bečkoj akademiji u klasi profesora Gžegoža Stope završio je osnovne studije, a sada ga samo jedan ispit deli od master zvanja.
– Paralelno sa master studijama u Beču, student sam i Folk-wan univerziteta za umetnost u Esenu u Nemačkoj u klasi profesorke Mie Miki. Tu sam na nekoj vrsti specijalizacije, koja traje dve godine. Posle toga, videćemo… Prija mi da studiram, volim da učim i da radim na sebi – kaže mladi Nišlija.
Moler i drvoseča
Život u Beču, Đorđu u početku nije bio nimalo lak.
– Bilo mi je veoma teško da se snađem, delio sam novine, radio kao baštovan, zatim na građevini kao moler. Nekako smo sestra i ja sklapali kraj sa krajem, čak sam i sa ocem sekao drva u Srbiji da bi od prodaje nas dvoje mogli da platimo stan. Na kraju, uspeo sam da se snađem. Ljudi su čuli za mene, sada je dosta toga drugačije. Još to nije kako bih želeo, treba puno truda i rada da bi sve došlo na svoje mesto. Ne kažu džaba, trnovit je put do cilja. Ali sa ove tačke gledišta mi je drago što sam sve to prošao, jer neke stvari mnogo više cenim i imam još više volje za rad – priča mladi muzičar.
U austrijskoj prestonici, za koju kaže da je grad kulture i posebne energije, osnovao je i porodicu.
– Ovde živim sa suprugom Bratislavom i ćerkicom Nadom. Sestra sa suprugom takođe živi u Beču. Naravno, nedostaju mi roditelji, rodbina i prijatelji, ali s obzirom da imamo internet, često se čujemo, pa je nostalgija ublažena. Svakako, kad god mogu posetim rodni grad i drage ljude. Što se hrane tiče, moja supruga kuva odlično, pa mi domaća kuhinja ne nedostaje – uz osmeh priča Đorđe.
On trenutno ima i desetak učenika kojima drži časove.
– Moji đaci su uzrasta od pet do 65 godina. Rad sa učenicima, a pogotovo sa decom je veoma zanimljiv. Nekada čas traje i po dva sata, jer često izgube koncentraciju, pa onda moramo zajedno i da se igramo, ali je to sve meni veoma zabavno. Verovatno sam takav bio i ja. Drago mi je što ima puno dece zainteresovane za harmoniku – kaže Đorđe i dodaje da je za talentovanu decu podrška porodice veoma bitna, na čemu je i sam zahvalan svojim roditeljima.
Muzički gen
Đorđe često zasvira i sa sestrom Jelenom.
– Otac i majka su diplomirali mikroelektroniku, otac je profesor na Elektronskom fakultetu u Nišu, a majka radi u jednoj privatnoj firmi. Niko u porodici, čak i unazad nekoliko kolena, nije muzičar, ali su naši roditelji veoma muzikalni. Majka je igrala u folkloru, a otac je znao da ponekad uzme našu harmoniku i onako po sluhu skida neke pesme. Mogu reći da smo sestra i ja talenat nasledili od njih – objašnjava Đorđe koji voli da eksperimentiše pa stalno izučava nove žanrove.
Često zna da kaže “ako budem svirao i vežbao samo jednu vrstu muzike, prestaću da sviram”.
Svetski prvak
Davidović je osvojio više od 30 prvih nagrada na internacionalnim i regionalnim takmičenjima, kako u oblasti narodne, tako i klasične muzike.
– Najdraža mi je Svetosavska nagrada iz 2013. godine, koja mi je dodeljena kao najuspešnijem mladom umetniku te godine – kaže Đorđe, koji je samo godinu ranije pobedio i na svetskom kupu u Italiji u juniorskoj kategoriji.
Pre četiri godine na takmičenju u Španiji osvojio je drugo mesto, a od pobedničkog postolja delilo ga je samo 0,07 bodova.
Srbin i Čileanac
Osim solo karijere, Đorđe Davidović promoviše i duo Avido
koji je oformio sa kolegom Alvaro Kolao Leonom, saksofonistom iz Čilea, sa kojim je 2019. objavio i prvi album pod nazivom “Spotlights”. Njih dvojica su 2015. godine u Japanu nastupali zajedno i osvojili prvo mesto u kategoriji dueta, a u Americi su bili treći u kategoriji kamernih ansambala.
Nezaboravni nastupi
Đorđe u šali zna da kaže da se njegova harmonika još jedino nije čula na australijskom kontinentu, Severnom i Južnom polu. Sa nastupa širom planete nosi puno nezaboravnih uspomena.
– Kao jedan od dva najuspešnija studenta iz Evrope 2016. godine pozvan sam da održim koncert u gradu Tijanjin u Kini u okviru velikog projekta. Moj koncert je ostao upamćen kao jedan od boljih i čak mi se pre nekoliko meseci javio jedan mladić iz Kine koji kaže da se moj koncert, a posebno moje izvođenje Mocarta i dalje prepričava. To je za mene, kao umetnika, najveći uspeh.
Note pale za prvo mesto
Na nastupima znaju da se dogode i nepredviđene stvari pa su mu tako na takmičenju u Japanu pale note sa pulta.
– U tom trenutku šok, ali sreća u nesreći, kolega saksofonista je tada imao muzičku pauzu (bio je moj solo) i ustao je sa svoje stolice onako opušteno, podesio moj pult, vratio note na njega. Sve je izgledalo kao da smo isplanirali tako, ali jednostavno toliko smo bili spremni, da nas čak ni taj peh nije omeo. Kompoziciju sam znao i napamet tako da to što su pale note nije uticalo na moje sviranje. Na kraju krajeva, mi smo bili skeptični kako će žiri to prihvatiti, ali izgleda da nam nisu uzeli to kao nešto loše, jer smo na tom takmičenju pobedili, a druga nagrada nije dodeljena – seća se Đorđe.
