U ustaničkom Beogradu je 1806. godine ostalo mnogo turskih udovica, dece i haremskih žena. Pošto nisu mogli da ih zbrinu, ustanici su naredne godine odlučili da ih ukrcaju na lađe i pošalju Dunavom za Vidin, u Tursku.
Pre toga su svom snagom udarili po neprijatelju, a vojvoda Milenko Stojković je osvojio varošicu Poreč na Dunavu. Ubrzo se tamo i preselio, napustivši rodni Kličevac i ženu, i to zbog – uživanja. Poreč je ubrzo postao Milenkov posed, u kojem je on imao potpunu vlast.
Tu je svoju poznatu slabost prema ženama mogao da reši na turski način: osnovao je harem u kome je najviše bilo Turkinja i Vlahinja. Pošto su lađe sa turskim ženama i decom prošle Poreč, Milenko ih je zaustavio i lično otišao da ih pregleda.
Odabrao je najlepše žene, a potom pustio lađe da nastave put. Turkinje koje je Milenko tada prisvojio zapravo su samo dopunile njegov harem, koji je on počeo da stvara još u Kličevcu, naočigled zakonitoj ženi.
Još kada je osvojio tursko utvrđenje u Ramu iz kuće komandanta grada, zarobio je nekoliko žena i poveo ih u Poreč. U to vreme u Kličevcu je umrla njegova žena Milenija sa kojom je imao dva sina i kćer. Vojvoda se ponovo oženio i to Milenom, udovicom krajinskog obor-kneza.
Drugoj ženi je obećao da će raspustiti harem, ali reč nije održao, nego je i Milenu poslao u Kličevac, dok je on živeo u Poreču sa desetinama drugih žena.
