Harač za Prištinu

Škole i obdaništa puna dece

Od dolaska stranih "mirovnjaka" na sever Kosova i Metohije, opština Zubin Potok najčešće je bila na udaru pripadnika Kfora, Unmika, Euleksa, Rosu, KPS-a i drugih međunarodnih i kosovskih, legalnih i ilegalnih, vojnih, policijskih i parapolicijskih formacija.
Deca Zubinog Potoka od 1999. godine rastu uz preteću tutnjavu helikoptera, tenkova i oklopnih transportera, suzavac, pendreke, gumene i bojeve metke. Bilo je i žrtava, pretnji i otvorenih pritisaka da se sele, ali niko nije otišao. Sve su stoički izdržali i mada su još na udaru ekstremistima iz Prištine, niko ne razmišlja o seobi.

Stevan Vulović

Stevan Vulović, u mladosti poznati srpski atletičar, danas magistar ekonomije i predsednik opštine Zubin Potok, kaže da su pritisci na opštinu i perfidni i otvoreni, nekad blaži, nekad snažniji.
– Imali smo (ne)sreću da se na našoj teritoriji nalaze najprofitabilniji resursi na Kosovu i Metohiji – brana, jezero i hidroelektrana Gazivode, koje Albanci žele da nam otmu. U Prištini veruju da će do ovog bogatstva, koje im sada donosi godišnji profit od devet miliona evra, najlakše doći ako nas oteraju u Srbiju – kaže Vulović. – Još tokom izgradnje brane Gazivode i potapanja plodne doline Ibarskog Kolašina raseljeno je, mahom u Šumadiju, čak 8.000 naših žitelja. Plan je bio da svi odemo. Na sreću, tada smo opstali, ali su posle 1999. godine krenuli novi i još žešći pritisci koje smo, upornošću i odlučnošću da ostanemo na svojim ognjištima, stoički izdržali, u međuvremenu smo očvrsli i ojačali, a Hašimu Tačiju i njegovim sponzorima poslali smo jasnu poruku da nas niko nikakvom silom ne može oterati. To sada znaju svi i u Prištini i u Briselu i više nas nego ranije uvažavaju – dodaje Vulović.

Čija je imovina
Prvi čovek Zubinog Potoka kaže da se iz ove opštine niko nije odselio, da su se žitelji, pošto su davno zatvoreni gotovo svi pogoni koje je ovde svojevremeno izgradila Srbija, na razne načine snalazili da prežive, da svakodnevno niču nove kuće, trgovinske radnje i mala preduzeća i da je u obdaništima i školama sve više dece.
– Godinama činimo sve da branu, jezero (koje je delom i na teritoriji Srbije) i elektranu Gazivode vratimo u nadležnost naše opštine. Čak i po zakonima Kosova i međunarodnom pravu, ovi resursi su vlasništvo lokalne samouprave. Molili smo predstavnika međunarodne zajednice, pokušavali da razgovaramo i sa vladom u Prištini, ali ne vredi, neće ni da čuju, tvrde da bez Gazivode ne mogu da funkcionišu njihove elektrane u Obiliću i svake godine nam otmu po devet miliona evra. Sa tim parama Zubin Potok bi bio jedna od bogatijih opština ne samo na Kosovu već i u Srbiji. Nećemo odustati, pre ili kasnije, Gazivode će biti naše, nećemo im zavrtati slavine i struju, samo ćemo tražiti da sve to uredno plate – kategoričan je Stevan Vulović.
On tvrdi da je mnogo mladih i stručnih kadrova, školovanih na univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, ostalo na severu Kosova.

Lekovito bilje
Jedan od njih je i Zoran Utvić, inženjer po struci i odbornik u Skupštini opštine, koji je ostao da živi u selu Kaludra na Mokroj gori, prirodnim i turističkim resursima prebogatoj planini koja pokriva ogroman prostor između Metohije i Raške oblasti.
– Naša sela, na sreću, nisu potpuno ispražnjena, još u njima ima života, mladih i perspektive. Putevi i struja nam nisu najbolji, ali trudimo se da, u granicama mogućnosti, bar deo mladih ljudi zadržimo na selu.

U Brnjaku i Čečevu uskoro pokrećemo fabrike za proizvodnju lekovitog bilja i vode, zaposlićemo po 50 radnika, najboljim poljoprivrednicima obezbeđujemo rasne krave i ovce, renovirali smo nekoliko škola, asfaltirali više kilometara puteva. Predstavnici više evropskih zemalja, posebno skandinavskih, prepoznaju naš trud i dobre namere, ne slušaju više samo naloge iz Prištine i trude se da nam pomognu – objašnjava Utvić.
Dragan Milosavljević, prosvetni radnik iz Zubinog Potoka, kaže da je najvažnije za čitav kraj to što su pune škole i obdaništa.
– Deca su htela da idu negde u Srbiju, dojadilo im je da se svakodnevno tuku sa Kforom i KPS-om koji su vrlo često, po nalozima iz Prištine, izvodili nekakve vežbe iznad jezera Gazivode i centra naše opštine, nije prijatno gledati kako ispred škole, u kojoj deca stiču prva znanja, stoje borna kola s uperenim mitraljezom, ali i to je, nadam se, prošlo, sinovi su odrasli i ostali ovde, studiraju u Kosovskoj Mitrovici, uporedo se bave i trgovinom i nemaju nameru da se sele – ističe Milosavljević.
Dobrivoje Radovanović, trgovac iz naselja Velji Breg u Zubinom Potoku, kaže da o odlasku ne razmišlja.
– Imamo kuću u Vrnjačkoj Banji, bili smo jednom nogom već u Srbiji, ali posle svega što se ovde izdešavalo rešili smo delom i iz inata da ostanemo i ovde smo sagradili novu kuću – ističe Radovanović.