Teška su vremena, rat je, ali on se ne žali. Ovde kupi dva-tri kanistera benzina – tamo ih proda malo skuplje, ovde se našla vreća pirinča po staroj ceni, tamo je zameni za kantu ulja, a ulje za kutiju sveća tamo gde se sveće troše i sve tako, povazdan. Stalno u žurbi, na putu, sa ljudima.
Vozi tako jednog dana čiča Gvozden, kad iza krivine na drumu, nesreća! Slupana diplomatska kola, a iz krša izvlače čoveka – ne zna se je li mrtav ili živ? Pre će da bude mrtav.
"Hajde, čiča, da ga odvezeš do bolnice!", kaže policajac.
"Ma, gde ću ja, ljudi!", pravda se Gvozden. "Pos’o čeka, nema se kad."
"’Ajde, ‘ajde, utovaruj!", naređuje policajac i seda pored Gvozdena.
Šta će, kud će, vozi kad ti se kaže, vlast je to, ne valja se sa njima nadgornjavat.
Stignu do prve bolnice, a onaj stranac ni živ ni mrtav; kažu da još malo diše. Kad tamo, a ono nema krvi, a u čiča Gvozdena se zadesila baš ta krvna grupa koja se traži.
"Lezi, čiča, da ti uzmemo malo krvi…"
"Ma kud meni da uzimate, star sam čovek!", vadi se Gvozden, već ga polegli i vezali mu gumu oko ruke, nije stigao ni da objasni da mu se žuri. Što jest, jest, dali mu posle čašu soka i sendvič sa zimskom salamom da se povrati i dođe sebi. Jedva kola doterao do kuće.
I ne doznade je li onaj stranac ostao živ.
Kad jednog dana u čiča Gvozdenovo selo stiže naš čovek, kurir američke ambasade! Jeste li vi čiča Gvozden? Jesmo. Jeste li vi dali krv za tog i tog gospodina? Dali smo. Milicija naćerala kako da ne damo? E, pa gospodin taj i taj, pravi svečanu večeru u vašu čast, dole u hotelu, pa vas poziva da uveličate slavlje povodom njegovog ostanka u životu na ovim prostorima i šire…
I tako, na taj dan, obuk’o čiča Gvozden svečano odelo, zvano "ukupno", i sišao u varoš, u hotel, a tamo sto u obliku ćiriličnog slova P, a njega postavilo u čelo pokraj onog stranca što mu Gvozden dao svoju krv da preživi. Između njih prevodilica. Okolo diplomate iz ambasade, predsednik opštine (lopurda jedna), predsednik vladajuće stranke (dva bi radijatora u sobi posvađao), mesni dopisnik "Politike", šef veterinarske stanice, upravnik bolnice i komandir policije. Bog te maz’o.
Kad se svi sakupiše, uze reč visoki gost. Takva i takva stvar, kaže, svi znate ko sam i šta mi se desilo, a da nije ovog ovde časnog starine, ne bi bilo ni mene među vama! Vi znate da sam ja ovde došao u ime Ujedinjenih nacija. Hteo bih da se odužim svom spasiocu gospodinu Gvozdenu, ali mi, Amerikanci, nemamo običaj da sa sobom nosimo keš pa se u mene tako, zatekao samo neki sitniš, nekih desetak hiljada dolara, ali čim se vratim kući, u Ameriku, poslaću gospodinu Gvozdenu sve što hoće, sekretarica će da zabeleži. To je najmanje što mogu da učinim za svog dobrotvora, da ne kažem novog oca, jer ću dan kada sam ga upoznao slaviti kao svoj novi rođendan!
Kad prevedoše čiča Gvozdenu amerikančeve reči, on samo uvrnu brk i zapita stranca: "A, koliko reče da imaš para kod sebe, dijete?" "Deset hiljada dolara", odgovori ovaj.
"Evo, ovako!", predloži Gvozden, pet ćeš da zadržiš za sebe, ne valja se na put bez dinara, a pet mi daj odmah, ako hoćeš. Sve je to lepo i fino što mi pričaš, svi ti kamioni, avioni, milioni, ali kad u tebi proradi ova moja krv što ti je dadoh onomade, poslaćeš mi govno kao što bih i ja tebi poslao! Daleko je Amerika!
