Za Boška Tešanovića prvi put smo čuli od mojih roditelja, Radojke i Milutina – Tineta Živkovića nakon njihove prve turneje po Australiji osamdesetih godina 20. veka. Opisali su nam ga kao jako finog, inteligentnog i nadasve dobrog čoveka. Voleo je da posećuje koncerte naših pevača i muzičara u Sidneju, bilo da su se održavali u koncertnim salama ili u restoranima.
Kada smo 1991 godine, zbog nadolazećih opasnih događaja u tadašnjoj Jugoslaviji, rešili da se preselimo u Australiju i da svojoj deci omogućimo život i školovanje u miru, znao sam da ćemo od Boška Tešanovića moći da očekujemo pomoć za prvo razdoblje našeg života u Sidneju.
Njegovom starijem sinu Radetu, koji nas je posetio u Beogradu pri povratku za Australiju s njegovom budućom suprugom, predao sam na dar za Boška moje prelepe gusle, jer sam znao da ih on sakuplja i da ima veliku kolekciju.
Te vrlo vredne gusle, roditelji su mi kupili u znak zahvalnosti za moje studije etnomuzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Kao što je poznato, etnomuzikologija proučava sve što je vezano za život i stvaralaštvo na selu – rad, običaje i obrede, muziku, igre i sve što uz to ide. Inače, na ovim prekrasnim guslama, na drvenom telu urezane su figure preko 50 značajnih ličnosti iz istorije srpskog naroda – od Njegoša, preko brojnih istorijskih ličnosti do Vuka Stefanovića Karadžića.
Boško je bio presrećan kada je dobio gusle. Odmah je ponudio pomoć oko svega što se tiče našeg dolaska u Sidnej. Sećam se da smo odmah po dolasku svi išli na velike demonstracije u Kanberu, 28. juna 1992. godine. Iskrenu pomoć nam je pružila i njegova supruga Mara.
U društvu Boška i Mare saznao sam mnogo toga o njihovom životu. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak je Boškova iskrena i duboka vera u Boga. Ne samo da se usrdno molio Bogu, nego je to pokazao i darujući novac za gradnju naše crkve u Daptu i veliki dar za gradnju hrama Svetog Save u Beogradu, kada je proglašen jednim od kumova ove naše prelepe zadužbine.
Sećam se njegove molitve “San Majke Božje”, koju je izgovarao svakodnevno.
Boško Tešanović je imao veliku inspiraciju za pisanje pesama, na svoj način. Zamolio me je da mu ih redigujem, što sam sa zadovoljstvom učinio jer sam shvatio kolika je bila njegova želja da se na taj način izrazi. U pesmama je najviše pričao o svom zavičaju na Manjači i o ljubavi.
Imajući posebno u vidu njegov dubok odnos prema veri, nisam mogao a da odmah ne zapazim vezu između datuma njegovog rođenja i upokojenja. Boško Tešanović se rodio na Božić, 7. januara 1938. u Krupi na Vrbasu, a preminuo je na svetog Jovana – 20. januara 2022. u Beogradu. Oba dana su veliki praznici naše Svete Srpske Pravoslavne Crkve.
Tek uoči Boškove sahrane sam od novinara Nikole Jovića saznao za njegovu smrt i da će biti sahranjen u Daptu. Dok ovo danas u jednom dahu pišem, ponavljam da je on u biti bio jedno veliko dete s puno ljubavi i vere u Boga.
Neka počiva u miru i Božjem zagrljaju, a njegovim najmilijima iskreno saučešće.
Profesor Slobodan Živković sa porodicom
