Srpski seljak našao se poslednjih godina u neobranom grožđu. Nekoliko godina suše, česte provale oblaka sa gradom, poplave, država siromašna, seljak još siromašniji, pa mu su čini da su se klimatske promene svom snagom obrušile na njegov ionako težak život. Slađan Nikolić je jedan od retkih sredovečnih ljudi koji živi od poljoprivrede, jer je ona odavno pala na pleća staraca. On živi u zaseoku Sveti Ilija, u centru sela Barelić, u podnožju planine Koćurac na 1.125 metara nadmorske visine.
– Ništa više nije kao što je bilo. Nema godišnjih doba, kad sine sunce, odmah pređe 40 stepeni, kad pada kiša, kao nebo da se otvori. Ono što je najgore, padne u junu i po 45 litara za dan što je za neverovanje. Kišu prate nevreme, grmljavine i gradobija. Naš zaštitnik je Sveti Ilija, a on nas kao Gromovnik stalno pohodi, grad je veličine lešnika, teniske loptice, guščijeg jajeta, kako kad. Sve je ovde veliko, ali grad posebno – počinje priču Slađan. 
Kaže da protivgradnu zaštitu imaju samo za slikanje, a to potvrđuje time što je lično zadužen po ugovoru o delu i naknadi od 4.000 dinara da ispaljuje rakete kad mu javi protivgradni centar sa sedištem u Leskovcu.
– Nemamo raketa, dobijem četiri, to ispalim, ali slaba vajda. Trenutno, koliko sam upoznat, na teritoriji vranjske opštine ima samo jedna protivgradna raketa, a opština pokriva 860 kvadratnih kilometra. Ako se desi da negde grad uništi sve useve i nanese štetu, nikom ništa, pišu malo novine, javi televizija, a sirotinja bere kožu na šiljak. Uvek bilo i biće – sleže ramenima Slađan.
|
Momci u šumi |
Negov kraj je bio čuven po krompiru, siru i mleku, kao i po najkvalitetnijem mesu. Petkom je bio pijac u centru sela, dolazilo se po jagnjad, prasad, telad sa svih strana. Danas, osim preprodavaca obuće i odeće gotovo da nema onih koji nude svoje poljoprivredne i stočarske proizvode.
– Znalo se kad je leto, kad zima, kad pada najviše kiše, kad ne. Obronci Koćurca beleli su se od ovaca. Nije se moglo izbrojati koliko je na okolnim pašnjacima bilo krava i bikova. Stoka je pasla najkvalitetniju travu. Danas padaju neke kisele kiše koje utiču na kvalitet trave, ali i na šumske plodove, voće, povrće. Mnogi od nas žive od branja divljih malina, kupina, borovnica, šipuraka, pečuraka. Maline su počele da zriju, a kupine su još zelene. Da li će uzreti zavisi od, upravo, tih kiselih kiša. Ako padnu usred leta neće ih biti. Ostaće zelene, smežurane što se nikad do sad nije dešavalo. Pečurke, ove godine velike, ali pune crva. Moramo da ih sušimo, a cena mala. Borovnice od obronka Besne Kobile do Koćurca nema ni za lek. Ranije, uzmem traktor, natovarimo burad i krene cela porodica. Ja, supruga Sunčica, sin Dušan, ćerke Jasmina, Milena, Sanja, Milica i Jovana. Razapnemo šator i beremo. Finu paru uzmemo. Sada ove kiše ostaviše prazne grmove. Nema ni zelenog ploda da vidiš – kaže Slađan.
Ubeđen je da danas retko gde može da se nađe dobar sir i mleko jer se krave, pored sena, hrane i veštačkom hranom. Nema ni mnogo krava, malo je ljudi ostalo. Seno zbog stalnih promena vremena nije kvalitetno. Bez dodatne ishrane nema mleka i sira – ističe Slađan
Barelić i okolna sela Stara i Nova Brezovica, Glog, Koćura, Pinoševce, Viševce i druga nadaleko su bili čuveni po krompiru.
– Ovde se rađao pravi krompir, ekološki, imamo authtono seme koje smo nasleđivali s kolena na koleno. Ljudi su dolazili na njive da ga otkupe. Zbog stalne promene vremena prinosi su bili sve manji, a odjednom se pojaviše krompirove zlatice, toliko da to niko nikad ne pamti. Krompirova zlatica je bila nepoznat pojam za naš kraj. Izriljaš, posadiš krompir, kad dođe vreme, opleviš travu, zagrneš zemljom i čekaš berbu. E, sad, više niko ne sadi autohtoni. Sade semenski krompir koji se prska bez prekida, od 15 do 20 puta u sezonu, pa idi i jedi. A sve se proda, još ide kao "čuveni" barelićki krompir – priča Slađan.
Ranije su bašte sa povrćem bile na otvorenom, pa je bilo paprika, pasulja, paradajza. Danas, ako je na otvorenom treba da se prska bez prekida jer plamenjača uništi pasulj i sve ostalo, redom.
– Ako nije u plasteniku, džaba si sadio i mučio se. Sećam se kada sam prvi put pokrio baštu najlonom, nije bio plastenik već nešto improvizovano, otac mi je odmah naredio da skinem jer reče da ne želi plastično povrće. E sad da nemam plastenike, ne bi ni imao šta da berem.
