Domaćica Vukica Milosavljević iz zabitog sela Kašalj na planini Rogozni, udaljenog od Novog Pazara 40 kilometara, nikada neće zaboraviti 23. avgust ove godine i prizor koji je tog dana, oko 18 časova, zatekla nedaleko od svoje kuće.
Nakon što se oluja stišala, munje prestale da sevaju, a gromovi da tuku po planinskom bespuću, Vukica je kroz prozor pogledala šta je sa njene tri krave koje su, pre nego što je kiša počela da pada, ostale da pasu nedaleko od kuće. Taj trenutak nikad neće zaboraviti.
– Svojim očima nisam verovala, a kada sam bolje pogledala videla sam da su sve tri mrtve i da ih je grom ubio… Ležale su nepomične bez ikakvih znakova života. Pošto živim sama, a najbliži komšija je udaljen četiri kilometra, nisam smela da im prilazim, tek kada sam nekako dozvala komšiju Tihomira konstatovali smo da im nema spasa i da je sav moj imetak nestao u jednom trenu. Kakva tuga. Ništa drugo osim Šarke, Cvete i Ruže nisam imala, one su bile sva moja imovina, hranile me i održavale na porodičnom imanju u Kašlju. Sada sam proleter i sirotinja koja će morati da se bori za goli opstanak – priča Vukica i naglašava da je njena tragedija mogla da se završi još gore.
– Pola minuta nakon što sam ih ostavila i ušla u kuću čuo se strahovit prasak, kao bomba da je pala. Tada su nastradale moje krave. Kasnije sam shvatila da sam i ja mogla izgubiti život, sam Bog me je spasao – dodaje Vukica.
U njenoj štali sada su ostala samo dva nejaka teleta, koja nema sa čim ni da prehrani, jer mleka nema.
– Značilo bi mi bar jednu kravu da imam, da mogu da nahranim telad i da imam koju kap mleka za sebe – dodala je skromno Vukica.
Čim je čuo šta se Vukici dogodilo, u Kašalj je odmah krenuo naš saradnik i poznati novopazarski humanitarac Hido Muratović, koji je želeo da se na licu mesta uveri šta se dogodilo i da Vukici uruči prvu pomoć od 100 evra.
– Za nju su tri krave koje je imala bile sve… One su je prehranjivale, sa njima se družila, za njih živela. Sad je sama i bez igde ičega. Moramo joj pomoći da kupi bar jednu kravu kako bi ponovo oživela svoj dom i ostala na Rogozni gde je život i bez ovakvih tragičnih događaja pretežak. Zbog toga se sa ove planine odselilo 80 odsto stanovništva. Vukica nije imala gde da ode – priča Muratović i naglašava da su ga, čim su potresne slike iz sela Kašalj obišle Srbiju i svet, mnogi zvali u želji da se raspitaju: kako mogu da pomognu.
– Mnogi su i mene zvali i tešili me, obećavajući mi pomoć. Hvala im, bog im dao sve najbolje, nadam se da ću nekako nabaviti bar jednu kravu i da ću za godinu-dve ponovo imati tri – poručuje Vukica.
Naglašava da, uprkos samoći i bedi u kojoj živi, neće ići iz Kašlja.
Stiglo i do Vlade
Za nevolju Vukice Milosavljević zainteresovali su se i ministri u Vladi Srbije Zoran Đorđević, Branislav Nedimović i Milan Krkobabić. Zoran Đorđević je odmah naložio da ljudi iz Centra za socijalni rad u Novom Pazaru obiđu Vukicu i vide kako da joj pomognu…
– Napravili su izveštaj i obećali pomoć, hvala im što se interesuju, nadam se da će mi pomoći – priča Vukica…
Usamljena u planini
Vukica živi potpuno sama u udaljenom planinskom selu Kašalj podno Rogozne. Prvi komšija udaljen je oko četiri kilometara, a do njene kuće ne može se doći kolima već samo peške.
– Ovde je pustinja. Tokom leta neko i prođe, ali kad je zima dešava se da po četiri meseca ne vidim žive duše. Često sam pričala sa kravama, ponašala sam se prema njima kao da su ljudi. Ja nemam drugarice, majku, pa sam sa njima delila ono što me tišti. Brat mi je često govorio: “Kako to Vukice pričaš sa životinjama?”. Ali one su meni bile sve što imam, a sad više nemam ništa – kaže Vukica.
