Zvona na tornjevima srpskih crkava širom sveta često su jecala poslednjih vekova, a tuga obavijala i dijasporu i otadžbinu, jer su brojni srpski besmrtnici, velikani, dobrotvori, umetnici, kraljevi, srpske vojvode – iz različitih razloga sahranjivani po grobljima u zemljama u kojima su se sticajem okolnosti, nekada s namerom, a nekada iz velike nužde, našli.
Većinu od njih, iz različitih razloga, proterale su tadašnje vlasti, retki su izabrali i da im tuđina bude i mesto večnog počinka, ali svi su patili za rodnom grudom i testamentima zaveštali da im posle smrti ovozemaljsko telo bude preneto u otadžbinu.
Samo nekima je, zahvaljujući “borbi” i insistiranju potomaka, poslednjih decenija ispunjena želja, da im duša smiraj u nebeskom miru nađe u zavičaju.
Među poslednjima kojima je ispunjena poslednja velika želja je general Đorđe Stratimirović čiji posmrtni ostaci su pre dve sedmice, posle 113 godina, preneti iz Beča, gde je sahranjen 1908. Konačno počiva u manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice u Sremskim Karlovcima. Na pravoslavni Božić 7. januara 1943. svet je ostao bez jednog od najvećih umova, najvećeg srpskog naučnika, Nikole Tesle. Preminuo je u 87. godini, u hotelskoj sobi u Njujorku, sam, zaboravljen i siromašan. Najpre je sahranjen po pravoslavnim običajima, na groblju Fernklif u Hardsdejlu, SAD 12. januara 1943, a 1957. urna sa njegovim pepelom preneta je u Beograd i položena u muzeju koji nosi njegovo ime.
Te 1943. sahrani u Njujorku prisustvovalo je više od 2.000 ljudi. U povorci koja se dva dana slivala ka pogrebnoj sali Medison avenije bilo je državnika, javnih ličnosti, nobelovaca, ali i stotine običnih, malih ljudi koji su se divili geniju čiji su im pronalasci olakšali život. Po Teslinoj želji, ispratila ga je muzika. Tražio je dve pesme – Šubertovu kompoziciju “Ave Marija” i za kraj “Tamo daleko”. Opelo je održano 10. januara u Katedrali Sv. Jovana Bogoslova na Menhetnu. Kovčeg je bio pokriven američkom i jugoslovenskom zastavom. Potom je kremiran.
Mnogi se sećaju 2000. godine i veoma dirljivog dočeka, i u Srbiji i u rodnom Trebinju, posmrtnih ostataka velikog pesnika i čuvenog diplomate Jovana Dučića čiji su posmrtni ostaci dopremljeni iz SAD. Preminuo je 1943. u Geriju, država Indijana, a sahranjen na groblju Kalvarius.
U poslednjoj oporuci, pisanoj 15. jula 1941, dve godine pre smrti, pesnik je tražio da se njegova novčana zaostavština podeli na dva dela, za pomoć radu SKUD Prosvjeta u Sarajevu, a drugi deo da se iskoristi za izgradnju “krasne pravoslavne crkve u Trebinju u stilu one u kosovskoj Gračanici i da se moje telo prenese i sahrani u istoj”. Želju mu je ispunio Branko Tupanjac, hercegovački privrednik iz Čikaga.
Potresna je i sudbina supruge čuvenog nobelovca Mileve Marić Ajnštajn, koja počiva na groblju Nordhajm u Cirihu, u Švajcarskoj. Njen grob je pronađen tek 2004. zarastao u korov i tek tad je postavljena spomen-ploča. Smatra se da je baš ona svom suprugu Albertu Ajnštajnu, dala genijalne ideje za otkriće teorije relativiteta, koja mu je donela svetsku slavu i Nobelovu nagradu 1921.
U tuđini počiva i poznata srpska i evropska slikarka Milena Pavlović Barili, koja je rođena u Požarevcu, umrla 1947. u Njujorku, a sahranjena u Rimu. Iako su njeni roditelji želeli da je sahrane u rodnom gradu, tadašnje komunističke vlasti potpuno su se oglušile o tu želju. Nažalost, mnogo je znamenitih Srba čije kosti još počivaju u tuđini.
Na večnoj straži
Od Alžira do Okeanije, širom sveta, u čak 43 zemlje, na više od 680 lokaliteta postoje srpska vojnička groblja, heroja naše istorije koji su poginuli u dva svetska rata i balkanskim ratovima. Prema istoričaru Dejanu Ristiću, najviše ih je u Austriji, gde je najveći broj naših predaka stradao u logoru Mauthauzen. Za vreme Prvog svetskog rata, tamo je ubijeno oko 12.000 Srba, a u Drugom čak 20.000. Na Zejtinliku u Solunu počiva oko 8.000 žrtava. Mnogo je srpskih groblja u Češkoj, ali i Slovačkoj i Rumuniji. I u Izraelu postoje dva groblja, zatim ih ima u Egiptu, Norveškoj i Holandiji. Među poznatim grobljima je i Plava grobnica na Krfu.
Svetilište u Leliću
Početkom devedesetih, ispunjena je želja Svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Od tada počiva u svom rodnom Leliću kod Valjeva, a njegovi posmrtni ostaci dopremljeni su iz srpskog manastira Svetog Save u Libertvilu u SAD, nakon što se upokojio 1956. u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu u Pensilvaniji. I tako je Lelić postao novo srpsko svetilište. U pamćenje Srba širom sveta urezana je Nikolajeva molitva, zavet i amanet: “Da se Srbi obože, slože i umnože.” Nikolaj je zapamćen kao nedokučiva veličina, duhovni stub i uporište, najgenijalniji srpski besednik i bogoslov, najveći srpski crkveni pisac i mislilac.
