Grobovi kao tapije

0

Zgošćanski stečak iz Bosne težak 14 tona

Stećci su jedinstveni nadgrobni spomenici na tlu Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Hrvatske, kakvih nema nigde drugde u Evropi. Ove četiri države potpisale su 2009. godine zajednički projekat za upisivanje stećaka na Listu svetske baštine Uneska. Nedavno su stećci za ovu listu dobili nominaciju, a ukoliko stručnjaci Uneska budu dali pozitivno mišljenje, stećci sa Balkana mogli bi da se nađu u istom redu sa, na primer, egipatskim piramidama, Šenbrunskim dvorcem u Austriji, katedralom Notr dam u Francuskoj, grčkim Akropoljem, Kremljom u Moskvi, Vatikanom…

Omraženi vlasnik
Među najlepšim stećcima na Balkanu je takozvani Zgošćanski. Narod je i te kako znao čiji je, a da njegovog vlasnika i nije baš voleo, svedoče i namerna oštećenja upravo na mestu gde stoji pokojnikovo ime.

Ne zna se tačno kada su nastali, a veruje se da su trajali bar od 11. do 15. veka. Na području četiri države sačuvano je više od 70.000 stećaka na oko 3.300 lokacija, a najviše ih je na tlu Bosne i Hercegovine. Nalaze se unutar područja čija je najudaljenija tačka na zapadu Ogulin, na severu Daruvar, na istoku Priština, a na jugu Dubrovnik. Mnogi su nestali jer ih je pojelo vreme, dok je druge uništio nemar. Najlepša nekropola ovih spomenika, ona u Radimlji kod Stoca, u Hercegovini, čak je presečena trasom puta. Mnogi stećci na toj trasi su izlomljeni, a onda i ugrađeni u sam put, kao besplatan građevinski materijal! Dosta stećaka je uništeno i zbog legendi o navodnom blagu koje je pohranjeno sa pokojnicima koji pod stećcima počivaju. Danas se, naime, zna da su stećci, pre svega oni bosanski i hercegovački, bili podizani za vlastelu. Oni su bili kamena tapija njihovih poseda, i zbog toga na mnogima natpisi počinju sa rečenicama kao što je: "Vitko na svom plemenitom imanju", ili "knez Pavao Komlenović na svojoj plemenitoj zemlji". Stećak se zato naziva i bilig ili belef: to je u kamen urezan podatak o vlasništvu zemlje na kojoj stoji, a istesan je tako da svojim izgledom, određenim ukrasom ili samo natpisom opominje svakog prolaznika da se zna ko je ko bio, i šta je čije. Stećke je, doduše, podizao i običan narod, ali su takvi spomenici uglavnom proste, neobrađene ploče, ponekad tek kameno uzglavlje na pokojnikovom grobu.
O nameri da stećak kao tapija ostane očuvan, dosta kazuju i natpisi na njemu. Najpre sa zamolnicom: "Moliju vi se, bratjo i gospodo, nemojte mi kosti pretresati", a pošto se ni u stara vremena nije mnogo računalo da ljudsku uviđavnost, sledila bi i opomena: "Moliju ja se vas: ne ticajte. Vi ćete biti kako ja, a ja ne mogu biti kako vi." Za slučaj da ni to ne pomogne, sa stećka je mogla da sevne i pretnja: "Tko ne zna, da zna, da je prokleta ruka koja će ovo premestiti." Često se pozivalo na kaznu koja će prestupnika stići, i to sa najgore strane: "Tko će si ovaj bilig pogubiti, pogubio ga Bog." Računalo se, dakle, na kult mrtvih, na neprovredivost njihove večne kuće, ali najviše na strah od boga. Tome zapravo najviše valja zahvaliti što su se mnogi stećci očuvali do današnjih dana. Briga narodna i državna su stigle kasnije.

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here