Neka radost praznika otkloni tamu vremena u kome živimo i nesrećne okolnosti u kojima se nalazimo i ulije nam nadu u bolju budućnost. Humanističke vrednosti koje propoveda današnja Zapadna kultura jesu samo obmana koja vidi život bez Hrista u kome su večne vrednosti zamenjene nihilističkim pristupom. Prema tome, i naš narod u dijaspori je u velikom iskušenju i pred njim su veliki izazovi. Crkva jeste mesto Bogomladenca, gde se besmisao preobražava u smisao, nepravda u večnu pravdu i to su vrednosti koje daju snagu i krepost našem narodu kako u dijaspori i regionu, tako i u matici. Ovo u božićnom intervjuu poručuje episkop osječkopoljski i baranjski, Heruvim.
U razgovoru za “Vesti”, jedan od najmlađih vladika Srpske pravoslavne crkve govori o važnosti Božića, nedavnoj poseti patrijarha Porfrijija Vukovaru, ali i položaju Srba u Hrvatskoj.
Koja je Vaša, božićna poruka?
– Odgovor na ovo pitanje daju nam reči tropara Božića: Tvojim rođenjem Hriste Bože, zasija svetu svetlost Bogopoznanja jer u toj svetlosti zvezdom učahu oni koji zvezdama služe da se klanjaju tebi Suncu pravde i da poznaju tebe sa visine Istoka, Gospode slava Ti. Neka bi svetlost ovog praznika, Ovaploćenja Gospoda i Spasa Našega Isusa Hrista, zasjala svetu tajnom bogopoznanja. Da čovek spozna svoj greh da bi mogao biti vođen zvezdom koju su videli pastiri i koja ih je odvela ka kolevci Bogomladenca. Čovekovo celokupno biće treba postati kolevka Hristova, kolevka Sunca Pravde da bi bili oboženi i da poznamo Hrista na visinama kao tajnu našega spasenja.
Najradosnijem hrišćanskom prazniku prethodi šestonedeljni post. Zbog čega je ovaj post važan?
– Post je uvod u tajnu radosti i ljubavi Rođenja Gospoda našega Isusa Hrista, koja se ovaplotila i otvorila nam put tajne preobraženja bića. Kroz post pobeđujemo pustinju sopstvenih iskušenja i tragamo ka spasonosnom putu na kojem nam se otvaraju duhovne oči da u punoći rasuđujemo istinu vitlejemske pećine i Tajnu Rođenja Hristovog.
To je donekle i odgovor na vaše pitanje. Ovaploćenje Isusa Hrista ima veliki značaj za čoveka, ono otvara dimenziju da čovek može pristupiti Tajni spasenja, da može da je oseti, ne humanističi i racionalistički, u domenu ljudskog načina saznanja i shvatanja, već da oseti božansku blagodat kao punoću smisla u ovom svetu. Dolaskom Boga u svet otvara se mogućnost da čovek može biti obožen, odnosno ohristovljen i da može postati Bog po blagodati. Ovo nam svedoči i Sveti Atanasije Veliki u svojoj knjizi “O očovečenju Boga Logosa” da sve što je Hristos uzeo na sebe to je i spasio, a to je celokupna ljudska i stvorena priroda.
Patrijarh Porfirije je nedavno posetio Vašu eparhiju i osveštao obnovljeni Saborni hram u Vukovaru. To je prvi srpski poglavar koji je posetio ovaj grad posle čak 83 godine. Koliko je ta poseta značajna?
– Govoreći o Vukovaru moramo biti svesni da je on mesto stradanja i vaskrsenja, mesto žrtve i večnog pomena. Saborni hram je oduvek sa našim narodom Vukovara, u dobru i u zlu, u sreći i u stradanju, neprekidno nas podsećajući da je Gospod sa nama i među nama, sledeći reči psalmopojca Davida: Gospod je meni sa desne strane da ne posrnem. Tim čovekoljubivim pozivom, ovaj sveti hram, i sam grad svakim svojim kamenom i ciglom govori o dugotrpeljivosti, smirenoumlju i ljubavi Gospodnjoj, ali i svedočeći teškoj ratnoj stihiji, pustoši i tami, koja se nadvijala nad ovim svetim mestom i celokupnim prostorom grada Vukovara. U tome i jeste ogroman duhovni značaj te posete i samo prisustvo našeg Arhipastira i Oca Parijarha Porfirija krepi srce i bodri dušu našem narodu. Sa druge strane, veoma je važno naglasiti da je ovaj grad i mesto susreta mnogih različitosti, mnogih kultura i naroda koji u njemu postojano žive. Vekovima su veliki i vrlinski ljudi osmišljavali ovaj prostor u njegovim kulturnim, prosvetnim i svim aspektima života, jer različiti su darovi, a duh isti, različita su dejstva, ali je isti Bog koji dejstvuje sve u svima (1 Kor. 12.4-6). To je autentična lepota Vukovara i svih dobrih ljudi u njemu, jer ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5.14) i vrlene su zraci Sunca, koji sijaju zarad našega prosvetljenja, kako nam svedoči sveti Grigorije Niski. To nas obavezuje da izgrađujemo ljubav, a ne mržnju, jer Bog je ljubav (1. Jn. 4.8).
Patrijarh Porfirije je naglasio da je Vukovar i dalje mesto patnje i bola, i za Srbe i za Hrvate. Kako da te rane zacele?
– Reči utehe Njegove Svetosti koje smo čuli prilikom Njegove posete su kao kule kamene za svakoga vernika i za sve nas koji imamo uši da čujemo. One nas izgrađuju i uče poslušnosti i smirenosti, da uvek budemo spremni žrtvovati se jedni za druge, a time tvoriti dela dostojna čoveka. One su nam otvorile put, oči i dušu u prevazilaženju poršlosti na način da Bog ne gleda ko je ko, kom narodu pripada i kojim jezikom govori. Te vrednosti se temelje na ljubavi, a ne na mržnji, na slobodi a ne na strahu. To su bolne istine iz prošlosti koje i danas prepoznajemo u društvu i našoj svakodnevici. Mi kao Crkva verujemo u pobedu ljubavi, jer to put svakog hrišćanina i u tome vidimo pravi smisao da rane budu zaceljene. Prema tome, pozvani smo da gradimo mostove prijateljstva i ljubavi, i projavimo ljubav na delu, jer smo samo tako domaći i prijatelji Božiji, jer i sam Gospod kaže: ko svoj život položi za prijatelje svoje… i dalje nastavlja nema veće ljubavi, jer vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam (Jn. 15. 12-14).
Kako ocenjujete položaj srpske zajednice u Vašoj eparhiji? Ovo Vas pitamo i zato što ste rođeni u Vukovaru.
– Naš narod je u Republici Hrvatskoj na svojim vekovnim ognjištima koga su izgrađivale generacije i generacije Srba. Porodično ognjište je čuvalo i očuvalo postojanje našeg naroda na ovim prostorima. Iz njega su se izdvajale ličnosti koje su bogatile i obogaćivale versku, kulturnu, prosvetnu, jezičku i naučnu baštinu Srba i na taj način doprineli multikulturalnom razvoju hrvatskog društva. Međutim, danas, nažalost, Srbi žive u nezavidnom položaju, često na udaru iskrivljenih istorijskih činjenica, koje dodatno obremenjuju postojeći položaj i situaciju. Uverenja smo da će to vreme proći i da je ono iza nas, da se svi zajedno moramo okrenuti jedni drugima utemeljujući te odnose na hrišćanskim vrednostima. Te vrednosti nas spajaju i nude rešenja da izađemo iz kožnih haljina prošlosti i obučemo se u novo ruho međusobne tolerancije poštujući integritet jedni drugih.
U toj nadi živimo da filosofija odnosa bude isključivo hrišćanska i egzistencijalna, jer se samo na taj način možemo izdići iz istorijske utopije prošlosti i okrenuti se svetloj budućnosti.
Crkva garant opstanka
Poslednji popis je pokazao da je Srba u Hrvatskoj drastično manje, za trećinu. Čini se da nema načina da se ta sumorna slika promeni?
– Prema popisu stanovništva broj Srba u poslednjih deset godina pao je sa 4.36 na 3,2 odsto. To je rezultat mnogih problema sa kojima se suočavaju Srbi u Hrvatskoj, usled kojih je došlo do konstantnog iseljavanja i izbegavanja da se izjasne kao Srbi. Crkva je tu garant opstanka i čuvar kulturnog i duhovnog identiteta našeg naroda na svojim vekovnim ognjištima. Statistika nam ne ide u prilog, iako vremena iz prošlosti svedoče o većem udelu srpskog življa u demografskoj slici Hrvatske. Međutim, to nije žal za minulim vremenima, već podstrek da i u našem vremenu činimo stvari koje će sačuvati duhovno i kulturno biće našeg naroda na ovim prostorima.
Bolji odnosi Srbije i Hrvatske
Koliko se političke prilike između Srbije i Hrvatske reflektuju na život običnog naroda, a posebno na život Crkve?
– Ovde bi citirao reči sv. Apostola Pavla da je svaka vlast od Boga i da je trebamo poštovati (Rimlj. 13, 1-7), a znajući za tu istinu u tom duhu se i ponašamo. Republika Srbija, sa svojim rukovodstvom je aktivno uključena u život srpske zajednice na ovim prostorima, poštujući integritet Republike Hrvatske, a verujući da kao narod možemo da sačuvamo svoje pismo, istoriju, nacionalnu pripadnost i jezički integritet neumorno se trudeći da nam u tome pomognu. Hrvatska je sekularna država sa pluralističkom društvom koje je utemeljeno na evropskim standardima i međunarodnim konvencija o pravima nacionalnih manjina i upravo bi na ta prava trebalo staviti akcenat kada se razmišlja o našem narodu u toj državi. Nažalost se sve ovo našlo na udaru progresivne politike koja je usmerana u cilju opovrgavanja istorijskih činjenica i stvaranju novog društvenog diskursa koji isključuje hrišćanski duh. Verujemo i duboko smo ubeđeni u to da to nije kolektivni stav i da je to više stav pojedinaca koji žele da poseju seme mržnje. Naši politički predstavnici u Republici Hrvatskoj se grčevito bore da se to spreči i da se društvo okrene u drugom smeru poštujući vrednosti hrišćanske civilizacije. Shodno tome, taj odnos nije opterećujući za život naše zajednice i Crkve na ovim prostorima, ali molimo se Bogu da ti odnosi dve države budu što bolji i čvršći.
Bez Kosova nema ni nas
Simbolika patrijarhove posete Vašoj eparhiji je i da je usledila samo dan pošto je ustoličen u Pećkoj patrijaršiji. Nažalost, na Kosovu tenzije ne prestaju. Koja je Vaša poruka narodu na Kosovu i Metohiji?
– Kosovski zavet je put ka Bogoljublju i Čovekoljublju, a to je put i našem narodu da živi Hristom i u Hristu i činiće dela večnosti i prevazići svako iskušenje. Sav naš život ako je postavljen na ovim temeljima – najpre Bogoljublje, a onda čovekoljublje, teći će harmonično, ispravno, biće nam blagougodno i postići ćemo dobre plodove. Ako bi pak naš život bio i težak i mukotrpan, jer životne okolnosti nam nisu uvek naklonjene, svejedno bi bio harmoničan za življenje, tako harmoničan da bi smo se uvek, čak i tada, za njega opredelili. Bogoljublje rađa čovekoljublje – kao što rekosmo. Ko odbija da voli Boga taj ne može da voli ni ljude oko sebe. Onaj ko sebe vezuje za Boga, smešta sebe u Boga, vezuje svoje biće za Boga umom i srcem, čini da time i Boga smešta u sebe. Smeštajući Boga u sebe postajemo beskrajni, svemoćni, jer smo u sebe smestili Beskrajnog i Svemoćnog. Čovekoljublje je stoga hrišćanska stvarnost. Čovekoljublje nije ideal nekakve ideologije, već čovekoljublje je zadata stvarnost kroz Hrista i u Hristu, a sve to i po rečima Svetog apostola Pavla:” Nosite bremena jedni drugima i tako ispunite zakon Hristov” ( Gal. 6,2 ).
Može li se Srbima oteti kosovski svetionik?
– Ovde bi se poslužio rečima našeg Patrijarha Porfirija: “Ovde na Kosovu smo dobili svoje ime. Ovde smo dobili svoj pečat, rodili smo se za, kako to danas često vole da kažu, za sistem vrednosti. Za sistem vrednosti koji je drugačiji od mnogih koji nas okružuju, koji hoće da nam se nameću, koji nas sapliću, bolje reći, rodili smo se mi ovde za sistem vrednosti Jevanđelja. Bez Gračanice, bez Vidovdana, bez svih svetinja na Kosovu i Metohiji, braćo i sestre, mi naprosto nismo ono što jesmo, nismo ono na šta nas je Gospod pozvao”. U ovim divnim rečima je suština našeg odnosa prema ovoj Svetoj Zemlji. Stav naše Crkve je jasan i time se svi trebamo rukovoditi: očuvanje KiM kao integralnog dela Srbije, po svim međunarodnim standardima, a ujedno u skladu sa Ustavom Srbije i sa Rezolucijom 1244 UN, ne znači i konfrontaciju sa svetom već upravo afirmaciju stava da se bez osnovnih prava i sloboda jednog naroda, njegovog identiteta, duhovnosti i kulture, ne može naći stabilno dugoročno rešenje. Nikada kao sada nismo imali veću obavezu da na svakom mestu i u svakoj prilici argumentovano svedočimo da se na Kosmetu ne gradi društvo ljudi jednakih prava i sloboda nego društvo koje je u svim aspektima protivno osnovnim vrednostima na kojima počivaju demokratska društva.
Barijere beznađa i taštine
Čovečanstvo je poslednjih nekoliko godina suočeno sa više velikih iskušenja: od pandemije Covid-19, pa do pretnje novog svetskog rata. Kako u takvim okolnosti ostati “normalan”?
– U ovome kontekstu bi iskoristio priliku da naglasim parobolu vitlejemskog događaja. Taj narativ nam govori da Mudraci imaju simboliku čoveka opterećenog svakodnevnim iskušenjima koji traga za smislom. Zvezda je put koji čoveka upućuje na Isusa Hrista, pobeditelja svakog iskušenja i Boga svakog smisla ka sveopštoj nadežnosti, a nikako beznadežnosti i utopističkog kursa istorije koji se želi implementirati kroz ovu pandemiju. Kolevka Bogomladenca simbolizuje Crkvu kao suštinu života čoveka u ovome svetu. Kroz svedočenje Svetog Jevanđelja otvara nam se širok prostor duhovnih vrednosti koje leče telo i dušu svakog čoveka, kao nekad što je bila Banja Vitezda. Crkva nam daje lek besmrtnosti, kako nam to svedoči i sv. Ignjatije Bogonosac i kroz Telo i Krv Gospodnju primamo te darove Života Večnoga. Istiniti svedoci Vaskrsenja, Sveti Apostoli, su upravo oni koji znaju da nam kroz mnoge nevolje valja ići, bez kolebanja, da bi ušli u Carstvo Nebesko (Dap. 22, 1). Oni su prošli mnoga zajednička različita i slična iskustva, ali i zajednička iskušenja u procesu uzrastanja i sazrevanja u veri. Zato je taj opit vere i ljubavi duboko usađen u naše celokupno hrišćansko biće, što je siguran put ka mirnoj luci Večnog Života i spasenja, ka večnom zagrljaju sa Gospodom našim Isusom Hristom. Sva ova sumorna iskušenja današnjice su nam data kao podvig zajedničkog dela u Hristu, a sve to utemeljujući na ovaploćenoj jevanđelskoj Istini – poput reči Svetog apostola i jevanđelista Jovana da ostanemo svi u ljubavi Hristovoj. (1 Jn. 4,8)
Drugi problem je kako mlade generacije vratiti pravim vrednostima. Izjavili ste da su “zaslepljeni idealom digitalnog sveta”?
– Nažalost naša deca su kroz porodicu zaslepljena idealom svetskog poretka, idealom jednog digitalnog sveta koji je suprotan crkvenom načinu razmišljanja i koji rukovodi decu u jednom drugom smeru. On decu vaspitava u duhu savremenih vrednosti koje su suprotstavljene jednom tradicionalnom načinu razmišljanja. Ne bih tu govorio samo o crkvenom, nego o tradicionalnom narodnom načinu i odnosu među ljudima. Mnogo puta slušam od mlađih ljudi “upoznao sam ovoga, upoznao sam onoga” preko nekih platformi na internetu gde se ljudi ne poznaju, a postoji neka komunikacija i druženje. Mi smo vaspitavani da druženje podrazumeva da se vidimo i razgovaramo i da to druženje ima dimenziju jednog prijateljskog odnosa koje je zasnovano licem k licu. U svetu se propagira drugačiji smisao života, deca su danas usredsređena isključivo na digitalni vid komunikacije. Crkva propoveda jedan drugačiji način odnosa kao što mi komuniciramo sa Bogom, licem k licu, isto tako u odnosu hrišćana treba da bude licem k licu. Taj ličnosni odnos je suština crkvenog načina života, odnosno međusobnog odnosa čoveka prema čoveku i čoveka prema Crkvi. Nažalost, danas je u svetu taj odnos poremećen i Crkva poziva sve mlade ljude da smisao svog života pronađu u Crkvi, da Crkva bude mesto živog susreta i mesto gde će osmisliti svoj život na pravi i autentičan način kako je kroz vekove to i bilo. Hvala Bogu i Crkva prati tokove vremena u kojem živimo i propoveda Hrista gde god može da se vrši misija. Crkva danas učestvuje u tom svetu, ali isključivo propovedajući povratak čoveka, a ne da internet zameni crkvenu zajednicu kao mesto sabranja, već da šalje poruku ljudima koji su u tom svetu, da svi budu pozvani i prizvani blagodaću Duha Svetoga. Književnici i fariseji su upravo slika evropskog korporativnog hedonizma koji je nažalost pokorio celokupnu Evropu, a i nas na ovim prostorima nije zaobišao. Jedna od najvećih boljki savremenoga čoveka koja se produbila postojećim stanjem, jeste duhovna bolest individualizma, samoće, gde se urušava zajednica i gde se udaljavamo jedni od drugih. Istinu je zamenila laž, pravdu je zamenila nepravda i u svemu tome urušila se sloboda i ljubav kao temelji hrišćanskog života. U ovoj situaciji jedina uteha je jevanđelska istina – vera, nada i ljubav, jer one trebaju rušiti barijere beznađa i taštine u koje je upalo savremeno čovečanstvo.
Od učenika do profesora
Za Vas je osobeno što ste prvo završili Bogosloviju u manastiru Krka, a zatim i bili profesor u ovoj školi?
– Posle bogatoga duhovnog iskustva koje sam sticao u manastiru Krka i manastiru Oćestovo, pored svog duhovnog oca Episkopa Fotija, misija Crkve me je usmerila na prostore Zapadnog Srema, Istočne Slavonije i Baranje. Naravno da višegodišnje iskustvo kroz rad u Bogosloviji Sveta Tri Jerarha i život u manastirima koji sam proveo u Dalmaciji za mene predstavlja jedan sveopšti univerzitet blagodati Božije koja se izlila na prostor moje sadašnje misije i dala mi čvrstinu u čuvanju zakona Božijega i shvatanju Reči Božije na paravi i autentični jevanđelski način. Svaki manastir je za sebe posebna riznica iskustva i duhovne lepote, jer Božija lepota ne može se svesti u zidove i ograničiti se prostorom. Manastir ukida te prostorne granice i prolaznu lepotu tvorevine Božije, i reflektuje svetu na sasvim drugačiji, blagodatni način lepotu Božiju koja se proteže u Večnosti, od onoga kako mi ljudi po svojoj slabosti shvatamo i doživljavamo. U tome i jeste lepota tog duhovnog iskustava provedenog u Dalmaciji.
Kako pamtite boravak u manastiru Krka. Vaše monaško ime je po starcu Heruvimu, prvom igumanu manastira Krka?
– Značaj monaške zajednice je veliki i predstavlja čitavom svetu jedinstvenu duhovnu riznicu koja obasjava narod blagodatnom istinom da je cilj života traganje za Hristom i upodobljavanje liku i podobiju Božijem, a sve radi dostizanja Carstva Božijeg i Života Večnog. U tome jeste suštinski značaj manastira kako manastira Krke tako i svih manastira širom pravoslavnog sveta. Manastir kao prostor slobode i ljubavi predstavlja riznicu neizmerne Božije blagodati kojim se čovek preobražava. Drevni isihastički otac Crkve sv. Grigorije Palama pridaje veliki značaj putu monaškog života. Nije dovoljno samo živeti u manastiru, mnogo je važnije živeti po učenju i primeru Svetih Otaca. Manastir je sličan Edemskom vrtu u kojem su živeli Adam i Eva, i kao što je tamo postojalo drvo poznanja dobra i zla, ali i lukavi demon, isto tako je i u manastirma. Zato su monasi, iako unutar svetih manastirskih zidova, u velikoj opasnosti, pa prema tome uvek moraju biti budni i trezveni. U tom duhu sagledavm i svoj boravak u manastiru Krka i da starca Heruvima koje nosim bude put ka Carstvu Božijem i životu u Hristu.
Malo je poznato da ste uz Pravoslavni bogoslovski fakultet studirali i Filološki fakultet, Odsek za srpski jezik i književnost. Otkud ta ljubav i ima li srpskih klasika kojima se stalno vraćate?
– Ljubav prema književnosti rodila se čitajući Dostojevskog i religoznu rusku filosofiju, u meni je to probudilo ljubav prema književnosti, jer sam pronašao sinergiju religije i književnosti. Te vrednostima koje sa sobom nosi književnost otvara praskozorije u umu čoveka koji neprestano traži Smisao. Naši književnici su genijalni umovi, koji su unožili darove koje ime je Gospod podario, i na jedan njima svojstven način nam pokazuju put i otvaraju oči kako da na pravi način stvarnost oko nas. Tu bi na prvom mestu izdvoio našeg nobelovca Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Vaska Popu bez čijeg iskustva i moje shvatanje književnosti i života ne bi bilo isto.
Neraskidiva duhovna veza
Povod dolaska patrijarha srpskog je bilo osveštanje obnovljenog Sabornog hrama, ali i Srpskog doma. Šta za crkveni život, ali i srpsku zajednicu znači njihova obnova?
– Srpski dom i Saborni hram u Vukovaru su neraskidivoj duhovnoj vezi kroz vekove. Duhovnost i kultura bili su večni kriterijum ne raskidivosti, trajanja i postojanja kroz celu bogatu i mučeničku istoriju Srpskog naroda na ovim našim prostorima. Govoreći o Srpskom domu treba naglasiti da njegov primarni cilj nije da bude samo velelepna i raskošna građevina kojoj će se diviti svako ko prođe pored njega, ili sa druge strane da izaziva zavist kod malodušnih ljudi koji ni svoju kulturu, veru i naciju ne razumeju na pravi način, njegov cilj i njegova snaga su prevashodno duhovne prirode. Ovaj naš Srpki dom je dom svih vrlih i dobrih ljudi, jer je on prvenstveno dom prosvete i kulture, vere i duhovnosti i njegovo postojanje na vidljivi način, kao svetosavsko kandilo koje se nikada ne gasi, oprisutnjuje jedinstvo srpskog etosa na ovim prostorima. Ove činjenice su jasan pokazatelj da su naša kultura, duhovnost i vera obrazovale i oplemenile ovaj grad, da su mu upravo vrednosti koje su sledile slavne ličnosti poput velikog Orfelina postavile temelje po kojima je i danas poznat kako u Republici Hrvatskoj u kojoj živimo tako i u celom svetu. Prema tome, ovaj Sveti hram i ovaj dom kulture moraju biti zajedniča kuća svetosavaca, jezikoslovaca, slikara, pojaca, istoričara, geografa i svih ljudi kreativnog duha, jer na to poziva i obavezuje istorija njihova istorija.
Napadi na Crkvu
Sprska crkva je u poslednje vrem na meti raznoraznih napada. I sami ste to osetili. Šta je ono što kritičari Crkve ne vide?
– Svedoci smo danas u ovome vremenu da je Crkva na strašnom raspeću u svim sferama društvenoga diskursa kojim upravlja neka treća sila koja je gotovo po definiciji anticrkvena. Snaga Crkve je upravo u tome stradanju, jer stradanje je put ka vaskrsenju i potvrdi istinskog puta spasenja. Celokupna istorija Crkve bila je u nezahvalnoj poziciji i nikada nije poklekla nikakvome iskušenju svoga vremena, već je upravo suprotno, bila sve jača i jača, jer vera u Hrista, Ovaploćenog i Vaskrslog, čuva to kormilo i usmerava ga ka Carstvu Božijem. Ovde bi se prvenstveno setio reči Svetoga Pisma koje glase: Ako ne bude pravda vaša veća nego prava kniževnika i fariseja nećete ući u Carstvo Nebesko. (Mt 5,20)
Most spajanja
Koliko je važno što je obnovu Sabornog hrama u potpunosti finansirala vlada Hrvatske?
– Neizmerno smo blagodarni i zahvalni svima koji su učestvovali u obnovi i izgradnji Sabornoga hrama u Vukovaru. Jednim delom učestvovala je i naša matična država Srbija i njeno rukovostvo, a svakako i našim institucijama u Republici Hrvatskoj, na mestu Ministarstvu kulture, koji nisu štedili sebe i tom požrtvovanom ljubavlju dali sebe da bi mi danas imali ovo sveto mesto koje svojim postojanjem svedoči bogato duhovno i kulturno nasleđe našeg naroda. Ovaj hram je most jedinstva našega naroda, kao i most izgrađivanja prijateljskog odnosa dva naroda, Srba i Hrvata. Duhovnost i kultura ne ugrožavaju nikoga, već nas spajaju, i u toj različitosti nas bogate iskustvom i novim suretom sa sadašnošću i budućnošću. U tome i jeste značaj ovog Svetog hrama, koji je je prepoznala Vlade Republike Hrvatske i dala svoj veliki doprinos za njegovu obnovu.
