Zasluženi odmor od podzemne šetnje u Zonguldaku, proveli smo u restoranu koji se nalazi u obližnjem gradiću Eregliju poznatom po fabrikama metala, ali i po intenzivnoj poljoprivredi, pre svega, ovčarstvu i govedarstvu. Kafana u koju smo svratili, ugodno smeštena u senkama dobro pošumljenih brda, predstavlja uistinu mehanu od starine. Pod od lomljenog kamena, astali od hrastovine, kube na drva koje služi i kao grejno telo, ali i kao kakav prirodni tranzistor, domaće mačke koje slobodno šetaju među tvrdim, izdubljenim stolicama. Jedino što od harmonije drevne krčme odudara po svom karakteru, jeste ukrašeni plafon od raznobojnih, otvorenih kišobrana koji jednolikost boja razbijaju na neki svoj neobičan način. Ljubazni konobari, pomalo stidljivi zbog prisustva stranaca iz dalekih zemalja Evrope, za naše stolove su donosili đakonije svojstvene ovom delu Turske. Peciva i hlebove, tanane i hrskave. Supu koja po gustini podseća na srpsku leću, a po ukusu, na nešto što nema svog parnjaka u našoj kuhinji. Salate, koje u sebi sadrže sir, paradajz, krastavac, ali i nar i orahe. Pite, koje nalikuju štipskoj pastrmajlilji, samo sočnije i ukusnije. Tu su i čajevi boje krvi, vina od kojih se raduje nepce, začini koji zbunjuju čulo ukusa, ali oduševljavaju čulo mirisa.
Vrata pakla
Posle obilnog ručka u restoranu čije će đakonije biti deo naših života sve dok oni traju, posetili smo tri pećine velike istorijsko-mitološke vrednosti, a koje, opet, nose markantan naziv – Paklene pećine. Poseta uvalama koje imaju priču i na sažet i nedvosmislen način prikazuju mnogostrukost Turske. Kao čvorište istorije, ova zemlja je oduvek bila na drumu velikih događaja koji se pamte po svojoj lepoti, revolucionarnosti ili krvavosti. Zbog toga, čoveka obuzme blaga jeza, kad može da dodirne statuu troglavog čuvara pakla, Kerbera, jer se, prema verovanju, baš na tom mestu i u toj pećini, nalazi ulaz u podzemni svet grčke mitologije, Had. Odnosno, kada, može da oseti vlagu u kostima, u pećinama iz vremena kada je hrišćanstvo bilo ništa drugo do subverzivna i konspirativna verska sekta. Ili su ga makar tako Rimljani doživljavali. Maštom obdarenom pojedincu, pred očima mogu da se jave prizori potuljenih i zastrašenih ljudi, koji se unezvereno okreću na svaki šum i na svako kapanje vode sa tavanice. Vernika, koji u pomračini sveta, izriču molitve posvećene stradalniku sa Golgote, nadajući se harmoničnijem carstvu nebeskom, jer im je zemaljsko, Romejsko, donosilo gorak ukus progona. Zaista, pećine i danas, dve hiljade godina docnije, uzbuđuju i uče o stradanju kroz koje su prošli prvi hrišćani. O stradanju, koje se, istina, po broju žrtava, ne može meriti sa onim koje su sami hrišćani činili jedni drugima (primera radi, prema nekim procenama, broj stradalih ranohrišćana u četiri velika progona iz doba Rima beše manji nego stradalih protestanata od ruku katolika u jednom tragičnom događaju – Vartolomejskoj noći 1572. godine). Ipak, postojana ljudska volja da se žrtvuje zbog višeg cilja, bila je i biće inspiracija, čak iako je od tih dana prošlo nekoliko milenijuma.
Zamak Amasre
Poslednja deonica višednevnog putovanja, bila je rezervisana za Amasru, varoš koja je zbog svog kulturno-istorijskog značaja na listi Uneska kao mesto od izuzetne vrednosti. Gradić od 6.500 ljudi, okružen Crnim morem, oplemenio nas je različitim doživljajima. Zadovoljili smo gurmansku znatiželju, u restoranu na obali mora, koji tu kao da stoji još iz vremena Seldžuka. Tu smo imali priliku da probamo salatu sa devet sastojaka, pohovanu lignju, autohtonu ribu pripremljenu na tri načina i pitku tursku rakiju, u toploj sobi koja gleda na beskraje mora i dalekih oluja koje besne u ovo doba godine. Interesantan prizor je bio i dvorac Amasre, zavijen u oblake pozne jeseni i daleke uspomene o stražarima i strelcima koji su svoje kosti ostavili na tom mestu, braneći varoš od svih opasnosti koje su dolazile sa nemirnog i nespokojnog Crnog mora. Slične emocije, probudila je i kapela, koja je nekada korišćena u verske svrhe, a danas, ona predstavlja ispostavu muzeja gde se čuvaju makete brodova jednom upotrebljavanih u nekim od mnogih ratova koje je ova zemlja na čvorištu svetova, vodila. Amasra je kasaba mala po površini, ali velika u duši. U to smo se uverili prolaskom kroz zgusnute sokake varoši, starih više od tri milenijuma. U mehani, sa jastucima preko stolova, gde se kafa pije bez nepotrebnih reči, u tišini misli i u društvu Turaka koji u noćima kasne, kišne jeseni, više od svega na svetu, vole da se kartaju. Utvrdili smo to i u čajdžinici gde se ćuti dugo i postojano. Pored čaja i stroge prilike Kemala Ataturka koja gleda sa duvara, u ovim radnjama, skučenim po površini, a širokim po gostoprimljivosti, jedina sigurna stvar kao da je poneka krupna Turkinja, konobarica sa blagošću u očima i spokojem u srcu.
Žal za Jugom
U srdačnost ovih ljudi, uverili smo se i prilikom kupovine sitnica za uspomenu. Dućandžije od mnogo zima, sa velikim interesovanjem su pratili svaki naš korak, pokušavajući da dokuče poreklo i sklonosti namernih šetača iz daleka. Jedan od njih je, čak, pustio suzu kad je saznao da dolazimo iz bivše Jugoslavije, setno vraćajući uspomene na veliku zemlju koje više nema, a u koju je on nekada rado odlazio radi trgovine. Uverili smo se i na pijaci u Amasri, kada su se prodavačice, Turkinje, trudile iz petnih žila da nam ugode. Činile su to prostodušno i srdačno, nikad nametljivo i agresivno. Do te mere, da im nije ni bilo bitno da li ćemo nešto kupiti ili ne. Zadovoljile su se da sa nama podele tanko sečeni, bivolji sir ili sušenu japansku jabuku, koja se u ovim krajevima često jede. Zajedništvo je od velike važnosti za Turke, pa tu svoju maniju i potrebu, ispoljavaju čak i prema strancima. Sve to, i mnogo šta drugo, predstavlja nešto što mi u bivšoj SFRJ, ubrzano gubimo, ako već nismo to do kraja i izgubili. Zbog toga je prolazak svim uzanim i širokim uličicama Istanbula, Zonguldaka, Ereglija i Amasre, za mene bila velika radost, ali i pritajena i postojana seta, što se duh Orijenta u našim krajevima, polako ali sigurno, gubi. A on je bio i ostao sadržan u najvažnijem momentu čovekovog postojanja. U osećaju. Putovanje, koje je počelo neplanirano i u mom umu, nedefinisano, završilo se na isti način. Neuhvatljiv, volšeban, tinjajuć i pre svega, nezaboravan. Upravo onako kako postoje i traju stvari koje se teško zamišljaju, još teže opisuju, ali se zato lako doživljavaju i još lakše pamte. Kako je to, zapisao naš Nobelovac, Ivo Andrić: “Mnogo toga među ljudima ostaje neizraženo i prećutno, ali ipak živo i neprolazno. Često je to i ono najbolje u nama.” To su za mene sećanja sa putovanja u Tursku. Uspomena. I sudbina.
Adana kebab
Po svom intenzitetu, posebno mesto među đakonijama koje smo probali, zauzeo je Adana kebab, napravljen od mešanog jagnjećeg i telećeg mesa, a koji je svojom sočnošću i ukusom, fascinirao čak i one koji dolaze iz najvećih roštiljskih centara na Balkanu – Leskovca i Sarajeva.
Ajran i kadaif
Obilni ručak, sve vreme je bio zalivan ajranom, turskim jogurtom koji u kuhinji Anadolije ima posebno mesto i koji se, među ovim ljudima, pije uz svako jelo. Za desert, obradovani smo kadaifom, slatkišom savršeno kružnog oblika, koji se u Turskoj pravi sa – sirom. Snažna slatkoća jednog neobičnog kolača koji naoko podseća na burek u tepsiji, zalivena bistrim crnim čajem, u krčmi koju su za sve duge godine postojanja, posećivali magični pisci, krvožedni generali i propali revolucionari, izaziva u čoveku ne tako čest osećaj da za istinsku sreću nije potrebno mnogo.
Kapija Hada
Dve pećine iz ovog kompleksa, datiraju iz vremena starog Rima, kada su hrišćani pokušavali da pronađu svoje mesto u svetu. U jednoj od njih, ranohrišćani su se krili od rimskih pretorijanaca u vremenima progona, a u drugoj, i dan – danas, vidljivi su ostaci drevne bogomolje, foruma za mnoge sledbenike Hrista. Treća je pak još drevnija i ima izraženu mitološku notu. U njoj se, prema verovanju, starogrčki heroj Herkul spustio da bi ušao u svet mrtvih, jer se tu nekad nalazio ulaz u Had.
Ataturkovi napori
Put kroz Eregli, prolazak kroz Barti i obilazak Amasre, nekih od gradova koje smo obišli u Anadoliji, bio je popločan mislima o istoriji sveta i verskim previranjima koja su na kraju i uslovila da se na jednom istorijskom događaju, insistira na sekularnosti države – radi se o Vestfalskom miru iz 1648. godine. Sve je to, uticalo i na samu Tursku nekoliko vekova kasnije, kada je Kemal Ataturk zemljake poveo put izgradnje moderne države.
Amasrin muzej
Intelektualne i kulturne porive smo stimulisali upoznavanjem eksponata u muzeju u Amasri, gde je prikazana istorija ovog mesta koja počinje sa 12. vekom pre nove ere. Na ovom mestu, čuvaju se predmeti iz rimskog, vizantijskog i osmanskog perioda. O drevnosti varoši, kao i preplitanju i uticaju kultura, svedoče kovanice, nakit, nošnja, kao i oružje, oruđe i druge stvari koje su nekada korišćene u svakodnevnom životu žitelja ovog mesta.
