Dakle, ne volim da govorim o sebi, ali rodio sam se u lepom i nesrećnom gradu Sarajevu i do devete godine govorio kao i ostala deca ijekavski. Onda se vratio moj otac iz rata i odveo me u Beograd, 1946. Nije mi jedino jasno zašto se uvek kaže "daleke 1946", kada je to bilo gotovo juče. Seli smo u motorni voz Sarajevo-Beograd koji je išao preko Užica, činilo se deset dana, a zvao se "Ludi Sarajlija" jer je na nekim mestima razvijao brzinu čak i preko pedeset kilometara na sat. Posle mnogo godina, Emir Kusturica me je provozao tim istim vozom, uskom prugom preko Šarganske Osmice; Gospode, zar su ti vagoni bili zaista toliko mali, manji od tramvaja? Pijući rakiju, prošli smo kroz one iste šume i tunele kada sam prošao 1946. Sećam se, jedan čovek je svirao harmoniku čiji se zvuk slagao sa pejzažom; jedna boca rakije kružila je kroz vagon od ruke do ruke, a neki ludi partizan je kroz otvoren prozor pucao iz šmajsera po šumi…
I tako, stigosmo u Beograd gde su na stanici još radili nosači koji su imali kape sa brojevima, pa je jedan Ličanin rekao drugom kad se vratio u Gospoć iz Beograda, da mu umalo nije video ćaću. Kako, umalo? – upita ovaj. Pa vidio sam jednog što je na kapi imao broj sedam, a znam da tvoj ćaća nosi broj šest.
I tako, u prvom razredu Treće muške gimnazije kod Cvetnog trga, svi su govorili ekavski a ja jedini ijekavski, pa me je tukao ko god je bio jači, a bili su svi. Onda sam naučio ekavski, ali su me izbacili iz te gimnazije i poslali me po kazni u Sarajevo, gde sam ja govorio jedini ekavski, a oni svi ijekavski pa je opet došlo do tuče. A onda sam se vratio u Beograd na Likovnu akademiju gde su svi govorili ekavski, a ja ponovo ijekavski, pa me je opet tukao ko god je stigao.
A onda, 1967. u Zagrebu je potpisana Deklaracija o položaju hrvatskog jezika i pravopisa, koju je potpisao čak i Miroslav Krleža, pa smo mi u Beogradu te daleke godine (zašto daleke?), napisali odgovor – Predlog za razmišljanje, u kome smo tražili da kada se jezici srpski i hrvatski razdvoje, Srbi koji ostanu tamo imaju pravo na svoj jezik, pismo, pravopis, udžbenike i ostalo što sledi. I tada su ponvo počeli da me biju po glavi zbog jezika. Izbacili su sve koji su potpisali taj dokument iz Partije, u kojoj nisam bio ni minuta, smenili ih sa uredničkih i direktorskih položaja i svega ostalog.
Najzad, živim u Republkici Srbiji u kojoj je zvanični jezik srpski, ekavski, ali kad god pređem granicu na Karakaju, počinjem istog časa da govorim ijekavski. Nježnost zvuči mnogo nežnije od nežnosti.
Ali, evo ih ponovo, onih istih od kojih sam pobegao. Dolaze glumci, pevači, pisci i pesnici i drže mi ponovo lekcije, samo što me ne tuku. Nemam ništa protiv njih, ali do juče su se zaklinjali da im noga neće nikada stupiti u Beograd, ali se ispostavio da su im tržišta mala i da mogu da imaju predstavu, ali ne i reprizu jer čitav narod prođe kroz premijeru. Druga stvar, kad bi nas malo pustili na miruz – uželeli smo se sami sebe. Više mi se dopadaju oni mrzitelji Beograda koji su dosledni svojoj mržnji pa im ne pada na pamet da dođu ovamo. Njih poštujem. Ali, nostalgija je jača od bilo čega. U Beogradu su se namnožila mesta sa sarajevskim ćevapom u somunu. "Deset u pola!", kako se kaže. Niz beogradske ulice širi se miris Baščaršije i bratstva i jedinstva na ijekavskom. Sa nostalgijom se sećamo sarajevske aščinice kod Hadži Bajrića gde su se jele bamije, sogan dolme, pače i ujutru, dobre za mamurluk, kisele ćorbe.
U inostranstvu, ni za koga ne kažu iz delikatnosti da govori srpski ili hrvatski, već da govori naški. Zanimljivo, u srednjem veku, zbog vezira srpskog porekla, jedan od zvaničnih jezika na Porti bio je srpski i zvao se naški. Naravno, po svetu srećem i likove koji govore da govore jugoslovenski – jezik koji ne postoji, ali neće da se zamere nikome.
Ukratko, niko nije propatio zbog jezika kao ja, ali postao sam bar pisac bestselera. Tajna mojih bestselera sastoji se u tome što ja sam kupujem svoje knjige da bih ih poklanjao kad odlazim nekome na večeru, jer su jeftinije od buketa cveća, a i ne venu.
