Učim srpski zato što sam poreklom iz Srbije, i želim da znam još jedan jezik osim engleskog. Ovako počinje jedan od radova učenika srpskog jezika od petog do osmog razreda, Viktorijanske škole jezika (VSL) u Melburnu.
Koordinator srpskog jezika u VSL Lana Stevanović kaže da su deca do pandemije korone, u ovo vreme uvek imala priredbu, za koju su se spremala i kojoj su se izuzetno radovala. Kako će priredba ovog leta izostati, učiteljice su rešile da kraj godine obeleže radovima učenika na temu “Zašto volim srpski jezik”.
Bilo je zadovoljstvo pročitati radove ili odlomke onoga što su napisali đaci iz svih razreda. Pojedini među njima su tako uradili zadatke da bi im i vršnjaci u Srbiji pozavideli na tehnici.
Upravo odmereni i lepo sročeni redovi bili su razlog da učenike posetimo u njihovoj virtuelnoj učionici i da ih bolje upoznamo.
Lanini učenici Tiana, Marko, Dorijana, Stefan, Sara, Lazar, Kristina, Miloš, Milica… bili su u subotu prisutni na onlajn času srpskog jezika. Ovaj razred inače broji 24 dece, uzrasta od deset do 14 godina.
– Samnom je ovaj razred već tri godine. Istina, različitog su uzrasta i nisu na istom nivou znanja srpskog jezika. Zato je ponekad teško organizovati nastavu. Ima dece čiji je srpski izuzetno dobar, dok druga deca nisu toliko talentovana. Ukoliko im roditelji ne govore srpski u kući, onda ih je teže motivisati da govore na času – objasnila je Lana nakon nastave.
Organizacione teškoće su, prema njenim rečima, posebno došle do izražaja u ovo vreme, kada deca nastavu prate preko Zoom aplikacije. Ponekad, neko od njih jednostavno ostane bez internet konekcije.
– S druge strane, sve su to dobra deca, ali u tinejdžerskim godinama su, pa se desi da isključe kameru i niste u prilici da ih pratite u radu, kao što bi to bio slučaj da su na času u školi – rekla nam je učiteljica.
Ljubav uvek prevagne
Ali, ni učenicima cela situacija ne pada lako. U svojim radovima su najviše insistirali na tome da im nedostaje druženje s drugarima iz škole. Ili kao je to Marko u svom radu napisao: “Jedva čekam da se ovo završi, imam utisak kao da pričam s kompjuterom”.
Nastava svake subote počinje u devet sati ujutro i traje tri sata. Na trećem času učenici su čitali bajku “Trnova Ružica“. Inače, srpski jezik u VSL se radi po utvrđenom programu od strane države Viktorije, te učenici mogu i da ga polažu za VCE.
Bajka je bila prilika da saznamo koje bi vrline učenici želeli da dobiju na dar. Marko je kao mladi atletičar želeo brzinu, Tiana smatra da je zdravlje najbitnije, sa čime se složila i Dorijana, ali može i bogatstvo.
– To bi bila prilika do uradim stvari koje volim, na primer da poklonim onima koji nemaju – objasnila je svoju želju Dorijana.
Lazar bi voleo da bude još ljubazniji (iako to zaista jeste), ali i mudar, dok se Stefan odlučio za hrabrost. Sara je poželela da može da leti, jer to oduvek želi.
Učiteljica Lana, nekada profesor književnosti u Karlovačkoj gimnaziji, ispričala nam je da su ranije održavali nastavu srpskog jezika na tri lokacije, a danas samo na jednoj – u srednjoj školi u Dandenongu.
Deca se u svojim radovima sećaju da su nekada morala rano da ustanu da bi stigla u školu (subotom), čak i kad im nije baš bilo do toga. Međutim, ljubav prema srpskom jeziku uvek prevagne.
– Kako se broj direktnih migranata smanjio, tako je opao i broj učenika srpskog jezika – kaže Lana. – Međutim, sada se dešava da preko Zooma njihovi roditelji, koji su druga ili treća generacija, uče srpski jezik zajedno s mališanima.
Velike ambicije
A, učenici u svojim radovima često kažu da je jedan od razloga zašto vole da uče srpski, upravo mogućnost da s bakama i dekama razgovaraju na maternjem jeziku. Ili, kako to opisuje Ivana u svom radu:
“Zamisli kako bi bilo ako oni ne bi znali kako da pričaju engleski, a ti ne bi znao kako da pričas srpski, šta bi onda radio? Ne bi mogo da razgovaraš lepo s njima i ne bi mogo da upoznaš nove ljude.”
Lazar kaže da je razumeo da se u Srbiji u osnovnoj i srednjoj školi uči više i teže nego ovde.
– Ali, to je prilika da naučim više, posebno o nauci koja me interesuje – objašnjava Lazar.
Njegova velika želja je da bude lekar. I to ne bilo koji, nego želi da pronađe lek za alergije, koje ga toliko muče.
Stefan je košarkaš, obuzet NBA ligom, a planira da bude inženjer. Tiana je pak orjentisana poslovno:
– Mama i ja stalno razgovaramo i želimo da otvorimo biznis u Srbiji. Nešto vezano za kuhinju. Na primer, kolači i sladoled…
Sara se sprema da postane veterinar, jer već ima kucu, a Dorijana bi da bude dizajner enterijera. Kristina je sigurna da će biti advokat, dok Marko još ne zna čime želi da se bavi.
Ono što su svi znali, to je da žele da posete domovinu svojih roditelja, baka i deka, i da sa svima pričaju na srpskom jeziku.
Ili kako je to Lazar napisao: “Volim srpski jezik i idem u srpsku školu, jer sam ja Lazar Matković i ponosan sam na svoje srpsko poreklo”.
Srpski – prozor u svet
“Družeći se sa srpskim jezikom radio sam na sopstvenom usavršavanju. Polako sam otvarao prozor u svet i upoznavao sopstveni jezik kroz priče, slike, tekstove i razne projekte. Učio sam neke neobične reči, koje se danas u svakodnevnom jeziku retko koriste”, deo je Stefanovog pismenog rada.
Ljubav prema jeziku
“Iako sam rođen u Australiji, moji roditelji su Srbi rođeni u bivšoj Jugoslaviji – mama u Srbiji, tata u Hrvatskoj. U porodici govorimo srpski. Prve bajke i pesmice koje sam čuo bile su na srpskom. Iako sam od malena pričao srpski, moj je izbor bio da pođem u školu i ‘zvanično’ učim srpski jezik”, piše Lazar.
