O posledicama koje joj je šećer napravio u RTS Ordinaciji govorila je novinarka i voditeljka Gorica Nešović. Njena priča pokazuje da o zdravlju treba brinuti i kada ništa ne boli i kada nema simptoma bolesti, jer mnogi problemi počinju tiho, bez ikakvih znakova. Jedna od njih je dijabetes, koji često bude otkriven sasvim slučajno.
Gostujući u RTS Ordinaciji, Gorica Nešović kaže da je često pitaju zašto stalno koristi priliku da priča o dijabetesu, s obzirom na to da u Srbiji nije naročito popularno da pričaš “kako ti nešto fali”, a pogotovo da si bolestan.
– Ja sam pre tačno tri godine osećala neki blagi umor, al’ ko velim, ustajem svako jutro u 4, nemam više ni 25 godina, je l’, pa nekako je i logično da sam umorna. To je bio jedini simptom koji sam ja osećala. Nisam imala predstavu da to može da ima veze sa dijabetesom – počela je svoju priču Gorica.
Dodaje i da uopšte nije imala one klasične simptome dijabetesa. Međutim, desilo joj se nešto drugo.
– I onda krenu da mi otiču noge, ali ne samo stopala dole, nego cele noge i donji deo stomaka. I to je bilo kao da neko pumpa dušek leti za more. Tom brzinom se nekako (sve dešavalo), u par dana bilo mi je loše, jedva sam hodala, al’ to pripisujem tim otocima. I odem u laboratoriju i zovu me, kažu: “Gospođo, vi pod hitno u bolnicu, vama je šećer skoro 30”.
Nekoliko godina pre toga imala je i polineuropatiju, što je takođe posledica šećera, ali ne mora da bude samo posledica šećera. Seća se da su je još tada pitali da li je šećeraš, na šta je ona odgovorila: “Ne, da ja znam”.
Krenula je na fizioterapiju, jogu, promenila režim ishrane i osećala se odlično.
– U stvari, dijabetes se sakrio – objašnjava gošća Ordinacije.
Objasnila je i kako izgleda sama neuropatija.
– Ne osećate prste na rukama i na nogama, kao da su utrnuli. Zapravo osećaj je kao kad promrznu šake zimi pa vi osećate, to nije trnjenje klasično, nego kao da su malo tuđe ruke, jagodice, i tako je i na rukama i na nogama. A pre toga me je zabolela neka tačka na leđima i kao to se upalila brahijalna tačka. Nisam ja to sama sebe lečila, ali niko da me pošalje da izmerim šećer. Pitaju me da li ste vi dijabetičar, a ja kažem – ne da ja znam – naglašava Gorica još jednom. Jasno je, ipak, da u tom trenutku jeste bila dijabetičar.
Polineuropatije je imala pre šest-sedam godina, a posle nekoliko godina su počeli otoci. Da je znala da ima dijabetes, za te tri godine je mogla već da počne sa tretmanima, ali se on “krio”, sve dok nije bilo kasno.
– Interna B klinika, doktorka Šumarac, dve nedelje bolnica, ispitivanje od glave do pete, da vidimo šta je šećer uradio – priča gošća Marije Popović.
Tada je otkrila da su bubrezi u problemu, odnosno da ne rade kako treba, znala je već da ima polineuropatiju, a otkrila je i povišen krvni pritisak, iako je pre toga uvek imala nizak.
– Odemo na Očnu kliniku. Na jedno oko vidim 100 posto, drugo oko – 80 posto. Znači, soko mi nije ravan. Vidim super! Ali objasne mi tu da šećer mnogo utiče na te krvne sudove u očima, da su oni uopšte nežni, krhki i da treba da idem na još jedan pregled da vidimo nivo ošteđenja. Mislim se “ma ja da izađem samo iz ove bolnice, kakvi pregledi, malo da se odmorim”. Dobijem insulin – ja srećna, ima rešenja za mene – opisuje svoje prvo iskustvo, pošto od starta ima insulin zavisni dijabet, odnosno nije bilo uvođenja lekova već je odmah dobila insulin.
– To je ono penkalce, toliko nežna, tanka igla da ne osećate ništa. Izbrojim do 10 u sebi, izvadim iglicu, lepo sednem, jedem i idemo dalje. Znači, super i super se osećam. I šta je tu teško? Meni je teže neki put da uzmem tabletu nego ovo da uradim, tako da je insulin stvarno moja najbolja drugarica – jasna je Gorica.
Kada je na insulinskoj terapiji ne oseća umor, nije pospana, niti troma. Kada joj padne šećer oseća hladnoću, trese se, obliva je hladan znoj, a to ne bi smelo da se dešava i zato mora da vodi računa šta i koliko jede, ali jede sve.
– Ne jedem pečenje, ali nikad ga nisam i pre jela. Bitno je ne jesti belo brašno, ne jesti šećere i da se onda balansira, ima i proteina i vitamina, i ugljenih hidrata, a da ne bude samo proteini ili samo ugljeni hidrati. To znači salata, meso neko, povrće neko zelene boje, to bi bilo idealno – predlaže Gorica iz svog iskustva.
Priznaje da ipak ponekad prekrši pravila u ishrani.
– Neki put svesno napravim neki prekršaj. Tipa, za Novu godinu pojedem poveću kašiku ruske salate, ali zato posle toga ide boranija dva dana ili kupus – otkriva Gorica Nešović.
Nakon svih ovih saznanja, kada je bila u bolnici i saznala kakva je njena bolest, Gorica se uplašila i trgla, jer je shvatila da nije znala na vreme dovoljno o tome kada je trebalo.
– Spadam u onu grupu koja kad (na TV-u) naiđe nešto vezano za bolesti, menjam kanal. To je neki strah od bolesti. Umesto da pobeđujemo taj strah tako što ćemo naučiti, saznati nešto pa onda samim tim i prepoznati kod sebe ili kod drugih neke naznake, ili, ako ništa drugo, prepoznati kad se ide kod lekara i zbog čega dizati paniku ili ne. Ja sam okretala glavu, zato što sam znala da nezdravo živim, da malo spavam i da može nešto od svega toga da mi se desi. To je u podsvesti. Ali kao, ‘neće to meni da se desi’ sto posto, ja ću da to popravim – ispričala je kako nije htela da “čačka mečku”.
Gorica Nešović je bila potpuno slepa nekoliko meseci.
– Tri meseca ništa nisam videla. Mrak totalni. I to je stvarno jedan mučan period.
Da bi dočarale strahotu borbe za vid, voditeljka i gošća su predložile da svi probamo da zatvorimo oči na nekoliko minuta i hodamo tako po kući, a Gorica je još konkretnije dočarala sa kakvim problemima se susretala.
– Neko vam donese pun tanjir hrane i kaže: “Izvoli, jedi”, a ti kažeš: “A šta imam na tanjiru?”. A onda mi kažu: “Imaš OVDE piletinu, OVDE ti je boranijica, OVDE ti je salata”. A ja pitam: “A gde je to OVDE?”, jer ja ne znam šta znači to OVDE. Kaži mi – ispred tebe je piletina, pa mi uzmi ruku i pokaži (mojom rukom) OVDE ti je to, a OVDE ti je to – dala je konkretno i tačno uputstvo koje će svima olakšati komunikaciju sa slabovidim i slepim ljudima.
Pošto joj je televizor uključen uvek, i danju i noću, kada se jednom probudila usred noći i ugledala crven ekran, pomislila je da joj se pokvario televizor. Uspela je nekako da zaspi ponovo, a kada se ujutru probudila, shvatila je da na jedno oko ne vidi.
Na lekarskom pregledu je ustanovljeno da joj je zbog povišenog šećera u krvi pukao krvni sud u oku. Dobila je injekciju u oko i trebalo je posle mesec dana da dođe do oporavka. Međutim, u međuvremenu joj je pukao krvni sud i u drugom oku, a pošto nije htela da prihvati operaciju, nastavila je da prima injekcije. Kada je primila treću injekciju, oko se inficiralo i morala je hitno na operaciju.
– Stvarno, ta jedna ljudskost koju osetite od strane lekara vam zapravo nahrani dušu i da vam energiju. Ja sam sto puta rekla – meni dr Kovač ne samo što je spasio oko, spasao mi je život, pogled moj. Ne mislim bukvalno život u smislu da bih umrla, ali pogled na život i na odnos prema sebi i prema drugima – sa oduševljenjem je podelila svoje iskustvo.
Zatim je operisala i drugo oko.
– Kad sam poslednji put bila na kontroli kažu da ovo što sada vidim je spektakl, a vidim tako da mi je sve u magli. Vidim obrise, vidim i oči, frizuru, ali… Sad vidim 50 posto. Tako kažu. E, sad, da li će biti i koliko bolje od ovoga, to je individualno, ali ja se nadam – iskrena je poznata voditeljka.
Ceo problem sa vidom trajao je godinu i po dana, a potpuno slepilo trajalo je tri meseca.
– Sticajem okolnosti, pre dve godine se preselim, sa sestrom živim, imamo porodičnu kuću sa velikim dvorištem, pa smo malo renovirali. Sad, ona je na poslu pre podne, recimo, i ja sam sama sve vreme. Ne mogu da telefoniram, zato što su aparati na tač (dodir), a ja ne vidim ništa. Da su oni reljefni telefoni mogla bih da pipnem. Onda, recimo, daljinski. Stavljala sam gumice za tegle tamo gde je plus i minus, da mogu da napipam gde menjam program i gde se pojačava i utišava. To je jedino što sam mogla. I sedim u fotelji. Na svu sreću znam gde mi u kući šta stoji i onda lako napipavaš, napipavaš pa onda dođem do kuhinje. Znači, jedna totalna pasiva, sam sa sobom u glavi i slušam TV. Nisam htela da se predam nekakvom očaju, mada povremeno jesam bila – a šta ako mi ovo ostane ovako do kraja života? – pitala se Gorica.
– Onda razmišljam koliko ima slepih ljudi, pa kako se snalaze… Ništa, ima audio knjige, pa sam neke audio knjige našla na Jutjubu, pa sam malo slušala. Tako, prilagođavaš se. Postoje stvari na koje možemo da utičemo, a postoje stvari koje ne možemo da promenimo i onda čovek mora da im se prilagodi, napravi sebi nekakav mali kosmos, novi, u kome će takođe da mu bude i prijatno i da može da se oseća dobro – istakla je gošća RTS Ordinacije.
Na kraju, Gorica Nešović je naglasila koliko je važno da redovno kontrolišemo nivo šećera u krvi. Zdrvai ljudi bi trebalo bar jednom godišnje obavezno da provere, a oni koji imaju genetske predispozicije, ili u trudnoći, da to rade i češće. Takođe, vrlo je jednostavno uraditi povremeno jutarnji nivo šećera, ali i insulina, kako bismo proverili da li postoji insulinska rezistencija.
