Sve to je uticalo da se privreda zemlje vrati u 19. vek, pa se stanovništvo dovija kako zna i ume za golu egzistenciju. S druge strane, zemlja sa 64 miliona stanovnika bogata je izvorima energenata, ruda, dragog kamenja, sa plodnim zemljištem, zbog čega je bila najveći proizvođač pirinča u svetu.
Naftna polja izgledaju kao pre 100 godina. Da bi napravili naftnu bušotinu, radnici postavljaju visoka stabla bambusa, a na vrhu instaliraju sistem za bušenje. Potom sledi mukotrpan proces bušenja ručno, dok se ne dođe i do najmanjeg nalazišta rude nafte.
Tako seljani uspevaju da izvade po 300 barela sirove nafte dnevno, što na svetskom tržištu ima cenu od oko 3.000 dolara. Ova količina bila je prosek u Americi pre više od jednog veka.
Eksploatacija nafte u Mjanmaru je skupa i neizvesna kocka. Cena zakupa zemljišta je oko 4.000 dolara, a postavljanje sistema za bušenje košta još 2.000 dolara.
Dozvole za bušenje izdaje lokalna rafinerija, a cena ovih dozvola zavisi od potkupljivosti službenika. Mnogi radnici se udružuju da bi pokrili troškove, a oni koji počinju sami, rade ručno dok god ne uspeju da uštede za priručni generator i bušilicu.
Pošto prave tapije za eksploataciju ne postoje, borbe oko naftnih polja često prerastaju u krvave ratove.
