Polaganjem venaca na spomen-ploče na Galovića brdu u varošici Pranjani kod Gornjeg Milanovca obeležena je 75. godišnjica misije “Halijard” (“Vazdušni most”) u kojoj je krajem 1944. spaseno više od 500 savezničkih avijatičara oborenih nad Srbijom tokom operacije bombardovanja nemačkih naftnih postrojenja u Rumuniji.
Piloti su tajnim putevima stizali u Pranjane u kojem je, na Galovića brdu, od sredine leta do jeseni 1944. narod ovog kraja u tajnosti izgradio improvizovani aerodrom sa kojeg je, u saradnji savezničke komande i pripadnika Ravnogorskog pokreta, organizovano njihovo izbavljenje.
Istina je jedna
Vazdušnim mostom između Galovića brda i Barija, u misiji koja se smatra jednom od najuspešnijih u toku Drugog svetskog rata, ali i u istoriji oružanih sukoba, iza neprijateljskih linija spaseno je više od 500 savezničkih pilota. Međutim, nakon završetka rata o ovoj misiji se iz (ne)razumljivih razloga godinama ćutalo i u Americi i u Jugoslaviji.
Vence na spomen-ploče na Galovića brdu položili su predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je prvi predsednik i Jugoslavije i Srbije koji je posetio ovo istorijsko mesto, ambasador SAD u Srbiji Kajl Skot i brojne delegacije.
– Mnogima je Srbija bila spas. Nikada nećemo prihvatiti revizionizam istorije. Sa ponosom ćemo nositi srpsko ime. Mi smo drugi u svetu po broju civila koji je stradao, naši ljudi su bili krivi zato što su bili Srbi. Ja sam zahvalan svojim američkim prijateljima što su očuvali sećanje na operaciju “Halijard”. Zapitajte se dragi Srbi, posle ovakvog veličanstvenog savezništva u Prvom i Drugom svetskom ratu šta smo uradili da od Amerikanaca napravimo ovakvog neprijatelja. A vas Amerikance molim, velika ste sila, porazgovarajte između sebe, da li ste i vi zbog svojih globalnih sukoba sa nekim drugim silama žrtvovali jednog od najlojalnijih saveznika i žrtvovali zbog nekih drugih na prostorima bivše Jugoslavije – poručio je Vučić.
Potom je ambasador Kajl Skot istakao da je tim u sudbonosnim vremenima između savezničkih pilota i srpskog naroda rođeno prijateljstvo koje traje i danas i da Amerika ne zaboravlja spasavanje savezničkih pilota.
Tuga Čarlsa Dejvisa
U pranjanskom kraju, kao i u Americi, danas nema mnogo živih savremenika spasavanja avijatičara s aerodroma na Galovića brdu sa kojeg su poletali avioni C-47. Ali, iza učesnika tog herojskog poduhvata ostali su potomci koji su sačuvali sećanje svojih predaka. Među nekoliko hiljada građana koji su se okupili da obeleže godišnjicu ove misije bilo je i pedesetak članova porodica pilota koji svoje živote duguju Srbima. U Pranjane su došle Barbara Hajspid Dejvis i njena ćerka Viki Rivijera iz Virdžinije, kćerka i unuka Čarlsa Dejvisa, koji je 66 ratnih dana proveo u domu porodice Jevtović u selu Leušići. Barbaru i Viki je u istoj kući posle 75 godina, na isti način kao što su njegovi roditelji dočekali Čarlsa Dejvisa, ugostio Radiša Jevtović.
– Boravak u kući u kojoj je moj otac našao utočište doživljaj je koji se ne može opisati rečima. Naš dolazak u Srbiju je nastavak prijateljstva nastalog pre sedam i po decenija, a koje će postojati dok su žive porodice Jevtovića i Dejvisa. Moj otac Čarls je do smrti sa velikim uvažavanjem govorio o srpskom narodu, a u vreme NATO bombardovanja Srbije bio je najnesrećniji čovek na svetu – istakla je za “Vesti” Barbara Hajspid Dejvis.
Sve ono što se čulo od gostiju iz Amerike, domaćina i govornika ukazuje na to da je misija “Halijard” pravi most između Srbije i Amerike, mada u praksi i nije baš tako. Potomci pilota su ubeđeni da je širenje dugo sakrivane istine o ovoj akciji dobar način da prijateljstvo dva naroda i dve države bude nastavljeno tamo gde je i prekinuto i da taj obnovljeni most nikada više ne bude porušen.
Heroizam bez premca
SAD nikad neće zaboraviti hrabrost srpskog naroda, poručio je američki ambasador u Srbiji Kajl Skot iz Pranjana i dodao da je operacija “Halijard” primer kako obični ljudi mogu da se uzdginu do herojskih visina i šta je sve moguće kad se posvetimo ciljevima većim od nas samih.
– Amerikanci i Srbi su stajali rame uz rame pišući stranicu istorije pre 75 godina, sa nama su danas i potomci nekih od spasenih pilota. Ponosimo se njihovim podvigom. Došao sam ovde kao što sam i svake godine dolazio, otkako živim u Srbiji, da izrazim zahvalnost i da kažem da SAD nikada neće zaboraviti hrabrost srpskog naroda, niti hrabrost Srba iz Pranjana – rekao je Skot na srpskom jeziku.
Kako je rekao, veruje da se, uz vetar koji duva kroz krošnje drveća na polju na kojem su se okupili danas, čuje eho naših predaka, kojima nije dato rođenjem da budu ni vojnici, ni junaci.
– Rođeni su kao seljaci, mehaničari, učitelji i svi su uvučeni u rat, ne svojom krivicom ali su postali junaci. Srpski junaci, američki junaci, naši junaci – poručio je Skot.
Podsetio je da su i saveznički avijatičari koji su leteli iznad jugoslovenske teritorije da bi bombardovali Vermahtove pogone nafte u Rumuniji nesumnjivo bili heroji.
– Na njih je otvorena zastrašujuća vatra, stotine njih se nije vratilo, stotine je bilo prinuđeno da iskoči iz aviona iznad jugoslovenske teritorije, a one koji su imali sreće pronašli su partizani ili jedinice kraljeve vojske – podsetio je Skot i naveo da su se na kraju svi okupili na ovom mestu uz pomoć Srba koji su rizikovali svoje živote i živote svojih porodica da bi zaštitili te strance i pomogli im da se vrate kućama.
Pružili su im sklonište, lečili rane i delili ono malo hrane što su imali zato što su svi bili braća u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, dodao je on.
– Ti obični ljudi, Srbi, bili su takođe heroji, svojom humanošću su pokazali heroizam bez premca, i preuzeli rizik sa kakvim niko ne treba da se suoči. Kada su vesti o sudbini 500 pilota stigle do Zapada organizovani su plan i spasavanje u najvećoj vazdušnoj operaciji te vrste u istoriji.
Model za budućnost
Skot se obratio i potomcima savezničkih pilota poručivši na engleskom:
– Dobro došli na polje heroja, ovo je mesto gde su vaši preci u najvećoj operaciji spaseni. Ljudi oko vas su potomci hrabrih Srba koji su delili sve sa njima i pokazali prijateljstvo kao i u mnogim drugim prilikama. Stajali smo zajedno kao, i u Prvom, tako i u Drugom svetskom ratu rame uz rame, kao što se i danas zajedno suočavamo sa izazovima 21. veka. Neka nam to sećanje na njih bude blistavi primer za budućnost, molimo se da ratne strahote više nikad ne dodirnu tlo Srbije. Neka priča o njima bude model za budućnost.
Prsten Draže Mihailovića
Na Galovića brdu bili su i braća Kol – Gari, Les i Mark, sinovi pilota Roberta Kola. Prvi put su u Srbiji i nisu krili zadovoljstvo zbog dolaska na mesto odakle je njihov otac poleteo u slobodu, ali nisu došli praznih ruku.
– Iz vremena boravka u Pranjanima otac je ostavio mnogo fotografija jer je uz sebe imao fotoaparat kojim je ovekovečio boravak savezničkih pilota u ovim selima. Te fotografije smo otkrili mnogo godina kasnije, a reč je o jedinstvenim slikama koje smo objavili u formi knjige. Uz najlepša osećanja prema srpskom narodu i fotografija, od oca nam je ostao i zlatni prsten koji je on menjao sa đeneralom Dražom Mihailovićem na kojem je sa unutrašnje strane ugravirano “Slobodne srpske planine 1941-194”. Prsten koji nije do kraja ugraviran jer je bez jedne godine za našu porodicu prava relikvija i čuvamo ga u posebnom sefu. Pokušali smo da saznamo šta je bilo sa prstenom koji je naš otac poklonio Draži Mihailoviću, ali o tome nema nikavih podataka – kažu za “Vesti” Gari, Kol i Les Kol.
“Naređenje” đeda Milisava
Na Galovića brdu bio je i Radoš Kaljević (84), u čijoj su porodičnoj kući, koja se nalazi uz samu nekadašnju pistu, bili smešteni saveznički avijatičari.
– Meni je tada bilo devet godina, ali dobro pamtim sve, a naročito šta je govorio moj đed Milisav, a čija se reč morala poštovati. On je rekao da piloti moraju da budu siti i napiti, a nama kako bude. Tako je i bilo, a kada je počela evakuacija uhvatio me je jedan od pilota i uneo u avion, rekavši da me vodi u bolji život. Možda bih i odleteo sa njim da se nije umešao moj đed Milisav, koji se Amerikancu zahvalio na dobroj nameri, objasnivši mu da me nije hranio i podizao za Ameriku, već za Srbiju i imanje u Pranjanima. I tako, eto, propade mi lep život u Americi, ali mi nije žao – kazuje Radoš Kaljević ponosno pokazujući sofru za kojom su se hranili saveznički piloti i crepulju u kojoj se samo za njih pekao beli hleb koji se, inače, u to vreme u selima jeo samo o praznicima.
