U našoj slavnoj prošlosti, starijoj i novijoj, ima dosta svedočanstva da Srbin, kad je složan, može da pobedi i mnogo većeg protivnika. Posvedočimo još jedanput da se Srbin ume žrtvovati za svoju otadžbinu i obilićkim požrtvovanjem odbraniti je pred mnogobrojnim, oholim neprijateljem. Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme.
Ovim rečima završava se ratni proglas koji je 29. jula 1914. godine objavio tadašnji regent, princ Aleksandar Karađorđević, dan nakon Austrougarske objave rata.
Žilav narod
Istoričar Predrag J. Marković kaže da su Srbi “po mnogo čemu postali prvi” u Velikom ratu.
– Prva evropska prestonica koja je bombardovana bio je Beograd. Prvi logori za civile u Evropi bili su za Srbe, prvo bosanske, a onda i one iz Srbije. Prva pobeda saveznika bila je srpska Cerska bitka. Prvi front Centralnih sila koji se slomio bio je Solunski. Nažalost, prvi po broju vojnih i civilnih žrtava bili su Srbi – ističe dr Marković.
Ivan Stratimirović, predsednik Gradskog odbora Beograda Saveza udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-1920, naglašava da su Srbi u ovom ratu “upisani u istoriju”.
– Srbi su upisani u istoriju sveta kao nesalomiv, žilav narod koji tuđe neće, a svoje ne da, brani i oslobađa. Srbi seljaci, izdržljivi i uporni, branili su i oslobodili svoju otadžbinu, ali i teško postradali – poručuje Stratimirović.
Pukovnik prof. dr Miloje Pršić ističe da su Srbi jedan od retkih naroda u svetu koji su svojom krvlju potpisali “tapiju na svoju zemlju”.
– Tu tapiju srpskom narodu niko ne može da izbriše, otme ili promeni. Cerska i Kolubarska bitka su epski događaji iz srpske istorije koji se danas izučavaju na najprestižnijim vojnim školama u celom svetu – kaže dr Pršić i ističe da je Srbija u Velikom ratu pokazala kako i jedna mala zemlja može da ostane ponosna i da pobedi i pored toga što je vojno slabija i protiv sebe ima višestruko jačeg neprijatelja.
Kolubarska bitka
Retki su primeri u istoriji ratovanja kada je jedna vojska koja je bila pred porazom, maestralnom kontraofanzivom izvela briljantnu pobedu. Profesor Pršić upravo na ovaj način apostrofira Kolubarsku bitku koja je trajala od 16. novembra do 15. decembra, a vodila se na frontu dugom 200 kilometara. U ovoj epopeji Srbija je izgubila 22.000 vojnika, 91.000 je ranjeno, a 19.000 zarobljeno.
– Srbija, koja je tada brojala oko četiri miliona duša, suprotstavila se neprijatelju koji je imao oko 55 miliona stanovnika. Ali, Srbija nije poklekla mada te 1914. ne samo što je bila iscrpljena iz prethodna dva Balkanska rata, već i što je ostala bez naoružanja i vojne opreme. Situacija je bila toliko dramatična da nije bilo dovoljno uniformi ni za prvi poziv, a kamoli za “drugo i treće pozivce”. I pored svih tih izazova nije pristala na ucene – kaže dr Pršić.
Beogradski Termopili
Ivan Stratimirović ističe da je bitka za odbranu Beograda 1915. godine predstavljala herojski čin koji se može porediti sa bitkom kod Termopila u staroj Heladi, a major Dragutin Gavrilović sa kraljem Leonidom.
– Srbi su pred nadmoćnim naprijateljem Austrougarima i Nemcima bili poraženi, ali zadatak je izvršen. Srpska vlada, vojska i narod su mogli da se povlače prema jugu i konačno preko Albanije do Krfa i svog vaskrsa. Ono šta je za istoriju veliko, to je žrtva za spas naroda i čuveni govor majora Dragutina Gavrilovića: “Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!” Nijedna vrhovna komanda nikada nije svoju vojsku izbrisala iz brojnog stanja pre bitke, pa ni Srpska vojna komanda, ali ovaj govor Dragutina Gavrilovića, tada majora, pominje se kao veličanstven u nadahnuću vojsci koja je branila obalu Dunava i Beograd. Izučava se na mnogim svetskim vojnim akademijama, a junačka odbrana Beograda 7. oktobra 1915. godine je primer svesne žrtve za viši cilj.
Juriš u otadžbinu
Proboj Solunskog fronta počeo je 14. septembra kod Dobrog Polja zaglušujućom artiljerijskom kanonadom saveznika na bugarske i nemačke položaje. Šifra za početak ofanzive bila je: “Šaljite jednog oficira i osam vojnika.”
– Kada su topovi umukli, data je komanda za juriš kojom je započet jedan od najslavnijih epova srpske vojske. Već u prvom danu, deset kilometara fronta je po dubini probijeno oko četiri kilometra. Bugari nisu mogli da veruju šta se događa jer su bili uvereni da zbog konfiguracije terena niko neće da se osmeli da krene tim pravcem. Srpska vojska je tako brzo napredovala da je izbila kod Skoplja. Komandant istočnog fronta, francuski general Franš Depere izdaje naređenje generalu Šarlu Tranijeu, komandantu konjičke divizije, da sustigne srpsku armiju i podrži ih. Ovaj ga je upitao: “Gospodine maršale, a gde su Srbi?” Depere mu je rekao: “Kod Skoplja”, i pokazao na karti gde je to tačno. Ovaj je bio potpuno zbunjen: “Pa to je daleko!” Dok je francuska konjica stigla do Skoplja, srpska vojska je već oslobodila Vranje, ušla u Leskovac i krenula ka Nišu. I zaista nije izmišljotina da umalo nisu na konjima uspeli da sustignu srpskog seljaka – s ponosom ističe pukovnik Miloje Pršić.
Velika žrtva male zemlje
Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919, u Prvom svetskom ratu izgubila najviše stanovnika, čak 1.247.435. Stradala je gotovo trećina celokupnog stanovništva, a više od polovine, 53 odsto, bilo je radno sposobno, muško stanovništva od 18 do 55 godina, dok je devet posto preživelo rat, ali kao trajni invalidi.
Od posledica ranjavanja ili epidemije umrlo je 402.435 srpskih vojnika. Prelazeći Albaniju stradalo je 77.455, u borbama na Solunskom frontu 36.477, a u zarobljeništvu 81.214 vojnika. Civilni gubici Srbije bili su još veći, jer ih je ubijeno ili stradalo 845.000. Od 200.000 civila koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo više od 140.000.
Najugledniji srpski vojni arhivista, pukovnik, prof. dr Miloje Pršić kaže da je za Srbe najpogubnija bila 1915. godina kada je veliki broj vojnika, ali i civila oboleo ili umro od posledica dizenterije ili pegavog tifusa.
– Tokom povlačenja, Austrougari su za sobom ostavili ne samo svoje ranjene, već i obolele od dizenterije. Plemenita srpska duša je zbrinula i te vojnike. Prebačeni su u vojne bolnice u Valjevu i Kragujevcu, ali se epidemija proširila po celoj Srbiji pa je stradala i polovina medicinskog osoblja. U tom trenutku, u pomoć priskaču zemlje koje su bile neutralne: Škotska, Švajcarska, Holandija i SAD šalju kontingente svojih medicinskih timova, ali i cele pokretne vojne bolnice. Srbija je u tim danima bila pred nestajanjem jer je dnevno, samo od epidemije umiralo od 1.000 do 2.500 obolelih. Tada je član engleskog tima lekara, sanitetski major Eliot Frenk Stramers, osmislio “srpsko bure”, improvizovanu napravu za sterilizaciju, dezinfekciju i dezinsekciju odeće koja radi na principu Kohovog lonca.
Ali, Srbi su tokom Prvog svetskog rata stradali i u masovnim zločinima, kao i koncentracionim logorima. U zločinima je prednjačila bugarska vojska na istoku Srbije, dok su austrougarski vojnici činili zulum ne samo u Srbiji, već i u Bosni. Takođe, bugarska i austrougarska vojska masovno je deportovala civile u logore.
Bugari su, prema dostupnim podacima, imali čak 22 logora, od kojih su najveći bili u Plovdivu i Sofiji.
U naučnom radu “Pomor Srba ratnih zarobljenika i interniranih civila u austrougarskim logorima za vreme Prvog svetskog rata 1914-1918”, autora Mirčete Vemića, navedeno je da su masovni austrougarski logori postojali u Doboju, Mariboru, Aradu, Ašahu, Komarnu, Dahauu, Nežideru, Boldogasonju, Gracu… Najsvirepiji je bio logor u Doboju osnovan 27. decembra 1915. u kojem je bio zatvoren 45.791 Srbin, od čega 16.996 žena. Logor u kome je ubijeno više od 12.000 Srba, a samo u aprilu 1916. umrlo 643 dece, zatvoren je 5. jula 1917. godine.
