Glumica Anita Mančić ovogodišnja je dobitnica “Dobričinog prstena”, najznačajnijeg glumačkog priznanja, prilikom uručenja vrednog priznanja nije krila radost i sreću pa je nagradu preuzela uz zvuke dobro poznatog hita “Thunderstruck”, grupe AC/DC. Njen originalan performans na sceni JDP oduševio je prisutne, a snimak je postao viralan.
Iako je njen rad obuhvatio mnoge žanrove i medije, od teških drama do komedija, uvek je bila prepoznatljiva po emocionalnoj dubini i sposobnosti da stvori likove koji nisu samo na papiru, već su u punom smislu “živi” na sceni i ekranu. Njeni likovi su uvek nosili težinu, ali i univerzalnu ljudsku istinu, koja je, bez obzira na društveni ili istorijski kontekst, bila prepoznatljiva i relevantna. To je njen dar, da kroz svaki lik koji stvara u sebi dođe do nečega što je univerzalno i što se oseća u svakom trenutku. Ona je, u svakom smislu glumica najfinije vrste i plemenitog kova, kako je to rekao žiri, ali je pre svega žena koja je kroz svoj rad oblikovala kulturu srpskog pozorišta i filma.
Rođena je 30. septembra 1968. u Zemunu, gde je i odrasla sa roditeljima, bratom i sestrom. Dosta vremena je provodila kod bake Nade u Pirotu, a u jednom intervjuu priznala je da je imala srećno detinjstvo. Rekla je i da su se roditelji uvek trudili da im obezbede sve što im treba. Kaže da se u detinjstvu više igrala sa dečacima, nego sa devojčicama. Volela je da vreme provodi napolju, a lutke su joj, tvrdi, bile dosadne. U pubertetu su do izražaja došle razlike među dečacima i devojčicama, pa je oblačila široku odeću kako bi to sakrila. Po završetku srednje škole imala je nameru da upiše hidrograđevinu ili arhitekturu. Ipak, prijemni za glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je nekoliko dana pre prijemnog na Građevini. Otišla je na polaganje, prošla u drugi krug i 1986. s Nikolom Kojom, Uliksom Fehmiuom i Vjerom Mujović postala student glume u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Po prirodi je povučena, i ako bismo zamislili prostoriju sa mnogo ljudi, ona bi bila ta koja bi stajala u ćošku.
– Ja sam ozbiljno nesocijalan čovek, tako sam se rodila. I moj put je duži i teži ali mislim da je jedini pravi objasnila je ona.
Postigla je mnogo toga, a njen život mogao je da izgleda potpuno drugačije da je nakon glavne uloge u filmu Romana Gupila “Pismo za nju” nastavila život i karijeru u Francuskoj.
– Otvorila su mi se sva vrata, a sam ih zatvorila. Iz jednog predivnog Pariza, iako je ovde bila restrikcija struje, vratila sam se u Srbiju na embargo kolač moje majke.
Za sebe kaže da je “glumački kleptoman” jer posmatra svoje kolege na probama, način na koji stvaraju, sistem razmišljanja, kako izgovaraju rečenice, kako dolaze do prirodnosti. Prepoznatljiva je i po skromnosti, neposrednosti. Deset godina vodila je veliku bitku za potomstvo i o tome je uvek otvoreno govorila kako bi pružila podršku drugim ženama koje prolaze kroz isto. Sa suprugom Bojanom bila je u braku 22 godine, međutim, u septembru prošle godine odjeknula je vest da su se razveli.
