Zlatana Vidovića, jednog od najznačajnijih glumaca Republike Srpske, ovdašnja publika gledala je u brojnim ostvarenjima: “Ubice mog oca”, “Dara iz Jasenovca”, “Kosti”. No, čini se da je tek kao inspektor Bojan u “Pevačici” dobio zasluženu pažnju kako od publike, tako i od medija.
Novostečena popularnost mu, kaže, niti smeta, niti godi, ali ne krije zadovoljstvo zbog pohvala koje prate njegov rad.
– Prezadovoljan sam reakcijama koje su dobrim delom odgovor na nekonvencionalan scenario. Intrigantan spoj estrade i mističnih magova sa juga Srbije držao je impresivan broj gledalaca ispred ekrana.
Vas ćemo, po svemu sudeći, gledati u drugoj sezoni “Pevačice”.
– Nataši Drakulić, koja mi je pisala uloge za “Daru” i “Ubice mog oca”, odmah sam rekao: “Molim te, nemoj me opet ubiti”.
U kom trenutku je publika u Srbiji počela da vas prepoznaje?
– Shvatio sam da se narod povezao sa mojim likom kada, posle prikazivanja “Dare z Jasenovca”, nisu hteli da mi naplate u pekari, uz reči: “Ti si naš junak”. Ta vrsta popularnosti je posle “Pevačice” postala još izraženija. Meni to niti smeta, niti godi.
Da li je postojala lična dilema: umetnost ili sport?
– Deset godina sam trenirao fudbal u Fudbalskom klubu “Kozara” iz Gradiške, odakle sam rodom. Moji roditelji držali su video-klub, majka je studirala književnost, i profesionalni izbor se nekako sam nametnuo. Niko u bližoj i daljoj familiji nema dodirnih tačaka sa glumom, ja sam “crna ovca”. Moram priznati da su me podržali prilikom upisa Akademije, nikada nisu imali predrasude prema mom poslu. Ja sam momak iz provincije koji se trudi da živi kao kosmopolita.
Ko je u centru vašeg života kad niste na poslu?
– Ćerka Lenka je moja oaza mira. Ima deset godina, dobar je đak, trenira tenis. Mnogo sam joj posvećen, pratim je na treninge i takmičenja. Ja sam joj izabrao ime inspirisan pesmom “Santa Maria della Salute”. Sviđa mi se što je đavolak, ne drži je mesto. Nije kao većina dece koja dan provode u kući, za računarom. Mnogo sam ponosan na nju.
