U svakodnevnoj psihoterapijskoj praksi se susrećem sa raznim primerima zloupotrebe interneta. Najčešće posledice su vršnjačko nasilje, loša slika o sebi i telesna šema, razmišljanje o samoubistvu, seksualno uznemiravanje predatora, smanjenje osetljivosti za tuđe emocije zbog preplavljenosti svojima, upozorava Jasna Bulajić Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije i Mense Crne Gore.
Naša sagovornica daje i dragocene savete kako se ponašati u takvim situacijama:
– Bitno je mladima smanjiti osećanje krivice, jer nisu svesni da su žrtve manipulanata. Tek na psihoterapiji, kad uvide da mogu da pričaju o svemu bez posledica i osude, internet gubi status zabranjenog voća, pa počnu da ga koriste svrsishodnije. Važno je i da roditelji pričaju o ličnim neuspesima i lutanjima u mladosti, kao i načinima prevazilaženja. Od nas zavisi kakve izbore pravimo, poštujmo ličnost dece, podstičimo im kreativno mišljenje i da imaju svoje “ja”; to je teže za vaspitanje, ali od njih pravi ljude.
Ključnu ulogu, naglašava, imaju roditelji:
– Zarad malo mira decu pasivno čuva TV, umesto aktivnih roditelja. Deca samo po modelu imitiraju odrasle koji su non-stop za tehničkim uređajima. Šta prvo uradite kad dođete sa posla: gledate TV/mobilni ili čitate knjigu/novine u papirnoj formi? Zašto bi se deca ponašala drugačije? Njima je načelo prijatnosti prirodno. Zadatak roditelja je da decu nauče da postoje stvari koje su prijatne a štetne – cigare, alkohol, preterana upotreba telefona), ali i one koje su neprijatne a korisne. Roditelji formiraju dečje navike i daju model izbora: ekran ili umetnost, sport… Decu privlači internet, pogotovo Tik-tok jer je dinamičan, zabavan, vizuelan i kratak, maksimalno traje tri minuta, a najčešće 15 sekundi, što je idealno za stvaranje zavisnosti jer deluje kao da može bilo kad da se prestane sa gledanjem – ističe naša sagovornica.
Smatra da nikad nije bilo teže odvojiti decu od ekrana nego danas:
– Kompjuter je tokom pandemije postao sredstvo za učenje, ali i način zadovoljenja bazičnih potreba: za pripadanjem i povezanošću sa vršnjacima. To naročito dolazi do izražaja kod Tik-tok izazova: IN je biti na granici, ponašati se rizično (u stvari kontrafobično), drugačije od “smarajućih” odraslih, imati iluziju popularnosti, biti deo velike priče, dobiti vorholovskih pet minuta slave, žudeti za socijalnom validacijom…
Oštećen osećaj pripadnosti
Mladi nisu još kognitivno zreli da misle o posledicama, njima vlada načelo prijatnosti a ne odricanja danas zarad boljeg sutra, ističe Jasna Bulajić Stepanović.
– Prefrontalni korteks, zadužen za racionalno mišljenje, sposobnost dugotrajnog planiranja i procenu rizika, razvija se čak do sredine dvadesetih. Zato su impulsivni, naročito u društvu vršnjaka, a dodatno ih podstiču hormoni i osećaj pripadnosti, koji je naročito oštećen u vreme propagiranja socijalne distance zbog virusa COVID-19. Deca sa 10-12 godina postaju sposobna za procenu moralnosti postupaka, stiču sposobnost apstraktnog, tzv. formalnog mišljenja. Na nivou konkretnih operacija decu ne treba izlagati virtuelnom prostoru, dakle ne pre 10-12 godina, ali im treba ponuditi izbor – sport, jezike, umetnost….
Prevencija jedini lek
O zavisnosti od interneta i društvenih mreža se govori kad deca zanemaruju svakodnevne aktivnosti zbog virtuelnog, ne mogu se odvojiti od ekrana, remete se san i apetit. U tom slučaju je neophodna psihoterapija, savetuje naša sagovornica.
– Jedini lek je prevencija. Treba davati primere o zamkama u virtuelnom prostoru kao što su lažno predstavljanje i vršnjačko nasilje, pričati o raznim pojavama iz više uglova. Neophodno je i da se roditelji digitalno opismene, jer većinu programa za kontrolu vremena provedenog na internetu deca vrlo brzo na tom istom internetu nauče da zaobiđu…
