Skelani… Mesto u opštini Srebrenica u kome ljudska patnja gotovo može da se dodirne dok hodate glavnom ulicom ili gledate u mermerne spomenike sa dugačkim spiskom pobijenih ili poginulih Srba. Ili dok gledate u oči one koji su još živi… Nema tu porodice koja nije zavijena u crno i nema čoveka koji ne pamti 16. januar 1993. godine.
Tog jutra, pripadnici Armije BiH iz Srebrenice, predvođeni Naserom Orićem, u napadu na Skelane i okolne zaseoke, ubili su 69, a ranili 175 Srba! I bila bi to samo još jedna gorka statistika o srpskom stradanju u krvavom ratu u Bosni da među poginulima nije bilo i 34 žene i petoro dece od kojih je najmlađi Aleksandar Dimitrijević imao samo pet godina. Da tragedija bude veća, većina je stradala dok su bežali ka “mostu slobode”, kako su zvali most koji spaja Skelane sa Srbijom i Bajinom Baštom. Ispostavilo se tog dana da je to bio “most smrti” na kojem su pripadnici Armije BiH ubijali civile koji su pokušavali da se domognu sigurnosti. Epilog tog januarskog napada muslimanskih snaga je i 30 zarobljenih civila i boraca VRS koji su odvedeni u logor u Srebrenici. Devetnaest ih je ubijeno, a petoro se i posle 29 godina vodi kao nestalo.
Svaka kuća dala borca
U crnoj evidenciji stoji i da su neke od žrtava tog 16. januara ubijene u svojim kućama, a da je 15 osoba bilo starije od 70 godina. Za ovaj zločin i dalje nema kazne, a ironijom sudbine ili čega već, jedini koji je odgovarao bio je jedan od Orićevih vojnika koji je za zlostavljanje zarobljenih civila osuđen na dve godine zatvora?!
Jerej Srđan Lalović (36), starešina Crkve Svetog Petra i Pavla u Skelanima, od 2019. je na čelu ove parohije. Iz Kalinovika je, dalja je familija Ratka Mladića i pripada generaciji dece koja je rat gledala svojim očima.
– I dalje pamtim svoj prvi školski čas. Odjeknule su detonacije i mi smo brzo poslati u podrum škole. Tako se nastavilo tokom celog rata – seća se Srđan.
U pravu sliku o razmerama zločina u Podrinju, ali i hrabrosti meštana da po svaku cenu sačuvaju svoja ognjišta, uverio se veoma brzo pošto je preuzeo parohiju.
– Prvo što sam primetio je da u svakoj kući, pored ikone se nalazi i uramljena Zahvalnica za palog borca sa potpisom predsednika Radovana Karadžića. Svaka kuća je dala barem po jednu žrtvu za Republiku Srpsku i za mir. Ubrzo sam upoznao i porodice žrtava, čuo potresne priče tih stradalnika kojima su ubijena deca, braće i sestre, roditelji… Nema lepe priče u tim stravičnim stradanjima. Svaka je biblijska i svaka tera suze na oči – kaže jerej.
Počinje da nabraja.
– U samo jednom danu, tog 16. januara 1993, ubijena je gotovo cela porodica Rankić: otac Milisav (45) i njegovi sinovi Dragoslav (18) i Miroslav (20). Njihova sestra je preživela i tu je u Skelanima. Muž joj je pred Sudom BiH osuđen na 20 godina zatvora zbog Srebrenice i još šest godina će biti zatvoren. Ova žena sve do prošle godine nije imala posla. I to je bila svojevrsna politička igra s ljudima. Ona je ćutala, nije se žalila i taj strah koji sam primetio kod nje se ukorenio u većini meštane Srebrenice. Pokušavam da ohrabrim sve te ljude da se oslobode straha. Tolike su žrtve podneli u ratu, a sada se plaše. To je iracionalno.
Podseća jerej Lalović i na stravičnu sudbinu Cvetka Ristića. Njemu su 16. januara ubijeni sestra, otac i majka, a brata su mu odveli i nikad ga nije našao.
– Cvetko je i dalje je nezaposlen, a lane je dobio blizance posle 12 godina braka. Eto, i to je život. U jednom danu je izgubio sve, a onda u drugom sve dobio. Hvala Bogu zbog toga.
Cvetko Ristić i dalje živi u Skelanima, ali se toliko razočarao u pravdu da sada odbija bilo kakav kontakt sa novinarima. I nije jedini.
Boli nepravda
Milica Dimitrijević (72) je simbol srpskog stradanja u ovom delu Podrinja. Bežeći ka mostu spasa, ubijena su joj dva sina! Već godinama ne želi da priča za medije, ali je ipak prekršila to pravilo da bi se susrela s novinarima “Vesti”.
– Šta vredi i ova priča kada su ubice i dalje na slobodi. Evo, prošlo je toliko, a monstrum koji mi je hladnokrvno ubio decu nema čak ni ime, a kamoli da je osuđen – ogorčena je Milica.
Kaže da taj 16. januar i dalje svakog dana, iznova i iznova, preživljava kao da je bio juče, a ne pre 29 godina.
– Oko šest sati ujutro čuli smo detonacije. Muž i ja smo brzo ustali i odlučili da automobilom deca i ja krenemo ka mostu, ka Bajinoj Bašti koja je odavde udaljena svega nekoliko stotina metara. Muž je izvezao auto i spakovao nas. Stariji sin Slaviša je tada imao 14 godina i on je vozio, a Aleksandar (4) i Radisav (12) i još četvoro dece iz komšiluka su se nagurali pozadi. Uspeli smo da stignemo do stanice policije kada je sa brda zapucalo po nama. Slavišu je snajpreski metak prvog pogodio, kroz vrata. Radisav je pokušao da izađe, metak ga je pogodio u vrat. Aleksandar je izdahnuo tu, u kolima – priča i plače Milica Dimitrijević.
Slavišu su brzo prebacili u stanicu policije, a ona je sa ostalom decom uspela da se dokopa Bajine Bašte.
– Radisava su mi stavili u sanitet i prvo prebacili u bolnicu u Užicu, a zatim za Beograd, na VMA. Tamo su se lekari šest meseca borili da mu spasu život. Nisu uspeli. Sve vreme sam bila s njim.
U Skelane se vratila, ne pamti ni sama tačno, 1995. ili 1996. godine. Kaže da je zatekla opljačkanu kuću. Posle toga, u više navrata su je vodili u policiju i tužilaštvo da ispriča šta je proživela.
– Kada sam u Zvorniku davala izjavu pitali su me da li bih htela, ako dođe do suđenja Naseru Oriću u Beogradu ili u Hagu, da svedočim. Rekla sam da pristajem. Ali, od tada me više niko nikada nije zvao. Čula sam posle da su neki ljudi išli da svedoče. Neki od njih nisu čak ni imali veze sa ratnim događajima. Ne znam zašto je to rađeno, ali ni Orić ni njegovi borci za ovo što se nama desilo nikada nisu kažnjeni. Muž je jedno vreme istraživao ko je mogao da puca u decu i zbog čega nam tog dana nisu dali da pobegnemo, ali ništa na kraju od toga nije bilo. Jedino što su od Srebrenice napravili da je bio genocid, a za sve pobijene ljude i decu ovde nikom ništa. Boli takva pravda čoveka – ogorčena je Milica.
Ubistvo Srba u Skelanima i danas, 29 godina kasnije je nešto o čemu se i dalje ćuti. Kao da se nikada nije ni dogodilo… Dokle?
Dva dana se krila od koljača
Ništa manje stravična je i priča Branke Jakovljević (57) koja je, ranjena, puna dva dana provela krijući se u blizini rodne kuće od muslimanskih vojnika koji su zauzeli deo Skelana u kome je živela s porodicom.
– Bili smo u Žarkovićima sa troje dece. Zapucalo je oko šest, 6.15 sati. Odmah sam izašla s decom i krenula da bežim kada me je metak pogodio u butnu kost, prepolovio je. Zaova je bila pored mene i samo sam se prodrala: “Spasavaj mi decu!”
Branka je dva dana i dve noći bespomoćna ležala u blizini svoje kuće. Muslimani su ušli u selo i počeli da ga pljačkaju, a ona se sakrila i molila Boga da je ne otkriju.
– Čujem ih na dvadesetak metara od mene kako psuju majku četničku i upadaju u kuće, pljačkaju ih. Tik iznad mene su iz moje prešli u drugu kuću. Čula sam ih kako razvaljuju vrata i nose plen… Tokom te noći se začuo i ženski glas kako jauče. Svi su u gradu mislili da sam to ja, a zapravo je bila Rosa Neđić. Kada su je otkrili počeo je krvav pir u kome su je bukvalno izmasakrirali. Slušala sam njene vapaje dok su je mučili i to je nešto što se ne da zaboraviti jer je bolno jaukala i molila za milost – seća se Branka.
Sutradan, priča, kada joj se učinilo da su muslimani napustili selo, i sama je pozvala u pomoć. Jedan od komšija je čuo i alarmirao druge: “Snajka je živa, javlja se”. Brzo su se organizovali i uspeli da je nađu i prevezu u bolnicu u Užicu.
– Tamo sam saznala i da mi je muž Milenko ubijen. Imao je 36 godina… Čula sam i da mi je sin Dejan bio teško ranjen. Bio je pogođen u obe potkolenice i jedva su uspeli da ga izvuku. U istoj smo bolnici ležali, ali nisam mogla da ga vidim. Na sreću, uspeo je da se oporavi, danas već ima svoju porodicu, ali te rane koje smo i on i ja doživeli, i one fizičke, a posebno one u duši, vreme nije izlečilo. I dalje svakog 16. januara plačemo – ispričala je kroz suze Branka Jakoviljević.
Zločinci prošli bez kazne
Ma koliko priča naših sagovornika bila potresna, još potresniji je podatak da ih za sve ove godine apsolutno niko iz Tužilaštva BiH ili Haškog tribunala nije kontaktirao kako bi ispričali šta su preživeli u napadu na Skelane.
– Jedino što svakog 16. januara u naš grad dođu televizije i novinari da me pitaju šta se dogodilo. Ali i to sam počela da izbegavam. Jako mi smeta što se svi bave majkama Srebrenice, kao da mi takođe nismo majke i kao da Srbima takođe nisu izginula deca. Ali, našu patnju nema ko da čuje, ili je ne zanima ili je ne razume. Zar sam ja kriva što sam bila u svojoj kući, sa svojom decom i što smo samo zahvaljujući Bogu preživeli. A mnogi moji sugrađani nisu – pita ogorčeno Branka Jakovljević.
Ubistvo sveštenika
Među nerasvetljenim zločinima iz Skelanima je i ubistvo lokalnog sveštenika Bobana Lazarevića. On je ubijen u julu 1993. godine u Maljanima.
– Na mestu gde je ubijen nalazi se Crkva Svetog proroka Ilije koja je prošle godine proslavila 100 godina od osvećenja. Ponovila se sudbina iz Drugog svetskog rata kada je takođe ubijen sveštenik iz ovog mesta. Nažalost, duž obale u ovom delu Drine je dosta grobova pobijenih Srba koji su se početkom rata u zbegu probijali iz Sarajeva. Masovna grobnica ovih ljudi je kod Višegrada gde je pobijeno 6.500 ljudi, a druga grupa koja je krenula Drinom prema Skelanima je ubijana tokom celog toka reke – priča jerej Srđan Lalović.
Obnova svetinja
Temelje glavne crkve u Skelanima, hram Apostola Petra i Pavla, postavio je otac Boban, a radovi su završeni 2007. godine.
– U toku je freskopis unutrašnjosti, ali istovremeno i obnova mnogih drugih svetinja na ovom području. I sve to zahvaljujući dobroti naših ljudi, iseljenika koji su sada na sve četiri strane sveta, ali nikada nisu zaboravili ni ko su, ni odakle potiču – ponosno ističe jerej Srđan.
Rat ubrzao migraciju
Za ovu godinu je najavljen završetak obnove crkve u Visočniku koju je finansirao Goran Vujić, Srbin koji godinama živi i radi u Nemačkoj, ali ne zaboravlja svoje korene.
– Ima dosta privrednika koji su sada u Srbiji i svi žele da pomognu. Nažalost, sve je manje ljudi u našoj parohiji. Ono što je započelo pre sukoba rat je samo ubrzao, pa sada imamo više sela u kojima više niko ne živi, a pre rata su ne samo imali pune škole. U Maljanima je u 19. veku živelo i radilo sedam sveštenika, a ovo selo je danas potpuno prazno – priča jerej Lalović.
