Beograđanka Sofija Petrović rođena je prvog juna pre 28 godina, a već sad je sigurno da će biti dugovečna. Auuu, ko to može unapred znati? Može, Bog joj podario sepet poklona, a evo o čemu se radi:
Sofija je lepa devojka, mogla bi da bude misica, a – nije!
Sofija je visoka (178 cm), vitka, lelujava, mogla bi da bude manekenka, a – nije!
Kad progovori, iz Sofije izlazi lepo obojen, cvrkutav, ženstven i tih glas, ne bi mogla da bude operska pevačica, a – jeste! Jer, kad zapeva, izjuri iz nje i lavina i tajfun, rušilačka joj snaga glasa, kristalni luster zatitra, čaša prsne… Sofijin glas nadjača sve na sceni, ne može da je zaguši ni ceo simfonijski orkestar.
Ona je srpsko dete. Trenutno je žiteljka Pariza, dokrajčila je studije usavršavanja i evo je na rudarskom zadatku, mora Evropi i svetu da obelodani da je spremna. Karijera je čeka, sudbina joj je pomešala karte, na njoj je da igra. A i neka joj se sreća nakloni.
Nakupila je dosad Sofija dosta nastupa, koncerata, veoma cenjenih i visoko vrednovanih. U upravo završenoj sezoni bila je akter Šostakovičeve opere “Ledi Magbet iz Mzenska”, pevala Aksiniju i toliko se dopala reditelju predstave Varlikovskom da je zbog nje ulogu proširio i doradio!
Nije mala stvar svako veče, a osam je bilo predstava, stati pred 3.000 veoma kritičnih gledalaca, uz to doživeti i direktni prenos za stotine bioskopa u nekoliko zemalja. I Sofija je zaradila gromke aplauze.
“Progutala” mikrofon
Sad je čeka nastavak. Svet je pred njom. Istina, na tom putu nije sve idealno i lako, na nebeskom svodu Sofija još nije najsvetlija zvezda Danica, ali joj upravo ta zvezda osvetljava putokaz na kojem piše: “Rad, rad i rad, učenje uloga, negovanje glasa, poštovanje operske scene i disciplina.” Dakle, blago i teško Sofiji. Ima sve za vrh Olimpa, ali i nema ništa ukoliko joj se ne posreći. Ono što je zasad sigurno, Sofiju je lepo videti i čuti, prijatna je oku i uhu, a kad prasne u smeh njena mladalačka pozitivnost i razdraganost zaraze sve u blizini, pa se i stekne osećaj međusobne bliskosti.
Evo, ovako glasi životni start lepe Sofije obogaćene božjim darovima.
– Ne šalim se, sa četiri godine znala sam da ću biti pevač. Popnem se kod babe i dede na kauč i naredim: “Baba, pusti Momu”, tako sam zvala Madonu. U sedmoj godini počela sam pevati u školskom horu. Imala sam jak glas i već tad je bilo očigledno da ću biti solista. Stvarno, gde god sam pevala uvek sam bila solista. Sve do 18. godine želela sam da pevam pop-muziku, a onda su me “tresnuli o zemlju” konstatacijom da imam glas prejak za mikrofon. Ponekad bi mi čak govorili i da sam – progutala mikrofon!
– U mojoj porodici niko nije muzičar. Mama Gordana je arhitekta, tata Goran je bio košarkaš, igrao i u Americi, a sestra Nadežda (21) je student primenjene umetnosti, dizajn. Svi oni vole ovo čime se bavim, znaju da je teško, nedostajem im kod kuće. Samo jednom godišnje, leti, okupimo se na malo duže vreme.
– Sa 17 godina upoznala sam Ljudmilu Gros, profesorku sa Fakulteta muzičke umetnosti. Ističem sada, i uvek ću to isticati, da je ona u mom životu odigrala presudnu ulogu. Kod nje sam išla na časove, nagovorila me da u 19. godini upišem Muzičku akademiju. Mene opera, zaista, nije interesovala, iako sam od devete godine išla u muzičku školu i svirala violinu. Naravno da se i dalje čujem sa profesorkom Ljudmilom, setimo se kako me je terala da vežbam, govorila i ubeđivala da imam redak sopran, dramski sopran.
– Beograd je bio grad mog studiranja, posle sam otišla u SAD, u Filadelfiju, sa četvorogodišnjom stipendijom za Akademiju vokalne umetnosti. Iskoristila sam samo godinu i po jer mi je stigao poziv za jedan operski studio u Parizu. Tako sam u novembru 2015. godine postala stanovnik najlepšeg grada na svetu. U tom operskom studiju je obično od šest do deset mladih pevača iz celog sveta, onih koji su prošli sve stadijume učenja i koji su spremni da započnu opersku karijeru. Mene je preporučio i doveo moj agent Grk Ilijas T, koji je kasting direktor Opere. Mnogo je teško kad se dolazi iz male zemlje, ljudi vas uvek gledaju nekako drugačije. Ili, mi iz Srbije ne možemo da ostanemo u Francuskoj bez papira, dakle, treba ih obnavljati svake godine, svake godine imati novu važeću vizu. Ni francuski nisam govorila, ali sam ga brzo naučila. Tečno govorim i engleski, italijanski, ruski, pomalo španski i nemački, a pevam na svim jezicima.
– Naravno da mi je od velike koristi bilo ovo studiranje u Parizu. Naučila sam francuski, upoznala mnogo dirigenata, velikih umetnika s kojima i dalje održavam kontakt, imala prvi debi na velikoj sceni pred 3.000 gledalaca, bez mikrofona, uživala u predstavi “Ledi Magbet”, imala koncert s orkestrom u čuvenoj pariskoj Operi Garnije, najlepšoj na svetu, u prekrasnoj Velikoj palati (Gran Pale)…
Greške se ne praštaju
– Ljudi kažu da je onaj ko peva – dobro raspoložen. Ova karijera zahteva mnogo rada na sebi, moram dobro da upoznam samu sebe, da radim na sebi jer kad stanem na scenu niko me ne pita da li sam srećna ili ne ili šta se dešava u mom privatnom životu. Ništa ne sme da utiče na glas, a od svih instrumenata glas je najosetljiviji, svaka emocija eksponira se u glasu. Zato svako mora da nađe za sebe odgovarajući način života kako bi uvek dao maksimum, odnosno, da nađe način življenja koji bi omogućio tu konstantu. Surova je to profesija, ne prašta greške, jer uvek ima neko drugi ko čeka da uskoči.
– Operu sam zavolela i sebe našla u njoj kad sam shvatila koliko se različitih elemenata nalazi u operi: pevanje, gluma, kostim, scenografija, šminka, scenski pokret, ples, maštovitost, kontakt s orkestrom i drugim kolegama na sceni i na kraju kontakt s publikom, jer je u konačnom zbiru najvažnije šta smo joj pružili. Bazni zadatak operskog pevača je disciplina. Kao kod sportista. Vodiš računa o tome koliko spavaš, šta jedeš, s kakvim ljudima provodiš slobodno vreme, bežiš od negativaca… Mnogo je zahteva. Glas se godinama menja i o tome vodiš računa. Uglavnom vežbam svaki dan, ponekad i u stanu i, na sreću, komšije se ne bune. Za određen repertoar potreban je korepetitor i on, zaista, pomogne muzički. Najteže je naći dobru vokalnu tehniku koja će služiti ceo život kako bi se zaštitio glas. U našem vremenu više nema velikih profesora pevanja, nažalost, ova umetnost izumire. I da sažmem: svet je stvarno surov, više je biznisa nego umetnosti, moraš biti mudar, vredan, uvek spremam i dobar kolega.
Ništa kao Balkan
– Obaveza je da svaku ulogu prostudiraš, a vreme zavisi od tipa i dužine uloge, od jezika na kojem pevaš, od tehničkih i vokalnih izazova, u nastavku od zahteva reditelja. Mene mnogo privlači gluma i psihički kompleksne uloge jer sam potpuno otvorena za eksperimentisanje. S druge strane, nisam fan minimalističkih scenografija. Ipak predstava treba da ima smisla, a i da se autor ne prevrće u grobu. Imam želju, moj san je scena Bajrojt, Vagner, uloga Izolde iz opere “Tristan i Izolda”.
– O Parizu mogu da kažem da je grad impresivne arhitekture. U njemu me sve oduševljava osim – Parižana. Nisu srdačni kao ljudi sa Balkana. Od 20. godine sam maštala da odem iz Srbije, negde napolje, jer zemlja nije mogla da mi pruži uslove za napredovanje u pozivu. A, sada, posle života u Americi i Francuskoj, mogu glasno i jasno da kažem i višestruko podvučem da sam srećna i ponosna na zemlju iz koje potičem!
Nemam tremu
– Ne, tremu nemam ili samo malo pred izlazak na scenu, a na sceni više nisam ja, nego uloga koju igram uz muziku koja me nosi. Sopran kao glas je, kažu, privilegija, a pogotovo vrsta glasa koju ja imam, odnosno, mladi dramski sopran sa punom bojom i većom prodornošću. Ali, taj glas zahteva mnogo više rada i posvećenosti, jer je sam po sebi masivan i treba snage da se izvuče, iznese. Zbog toga je bitno baviti se svojom fizičkom i psihičkom kondicijom. Vremena su se promenila, pa su, osim velike tehničke i muzičke spremnosti pevača, neophodni dobar izgled i glumačke sposobnosti. Važno je imati i menadžera. Moj agent je iz Njujorka, radi sa svim većim operama u svetu, a imam i posebnog agenta za Francusku. Njihov posao je plaćen, u proseku uzimaju 10 odsto po ugovoru. Da li je menadžer gazda mog glasa? Moram li da ga slušam? Mislim da uvek tražim savet od agenta, ali je u ovom poslu vrlo bitno da što više budeš sam svoj gazda i da pevaš što želiš.
Susret sa zemljacima
– Srela sam mnoge velikane operske scene. Ima raznih, a najveći su oni koji umeju da sačuvaju ljudskost i prirodnost, na primer, kao srpski bariton Željko Lučić. Inače, kad se mi zemljaci, koji radimo u inostranstvu, sretnemo u nekom pozorištu, pa i ako se dotad nismo poznavali, od radosti hoće srce iz grudi da nam iskoči. Ma, super je i zabavno razgovarati na srpskom, a da te niko sa strane ne razume.
Volim Beograd
– Beograd volim i nigde nema provoda kao u Beogradu. Ipak, zasad ostajem van granica Srbije jer gradim karijeru. Nikad se ne zna, možda se jednog dana i vratim. Naš narod je veoma talentovan, ali mislim da je za mnoge finansijski momenat kamen spoticanja i, nažalost, zemlja ne podržava i ne ulaže u kulturu.
Audicije tokom leta
– Posle koncerta u Hamburgu 18. jula sa Hamburškim simnfonijskim orkestrom, tokom leta me očekuju audicije u Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj. Sigurno je da se u parisku operu Bastilja vraćam u aprilu ili maju 2020. godine u operi “Adrijana Lekuvr” u kojoj će pevati Željko Lučić i Sava Vemić.
