Zakon o radu koji predviđa da si dužan da kamenje za faraonovu piramidu vučeš dok ne skapaš pod bičem i užarenim suncem, uz pola kutlače mlake vode i komad hleba, smeši se Srbiji.
Navodno, tako tražila Angela, jer drugačije Nemac neće da dođe da otvori pet-šest radnih mesta. Dosta mu je što su mu đubrad iz svog parlamenta natovarili 8,5 evra minimalca za sat rada, neće valjda i Srbinu da plati koliko je zaradio.
Lažu, dabome. Nije to Angela tražila, a i da jeste, pa to je gore nego austrougarski ultimatum iz 1914. godine. To je genocid nad radnicima. Na to častan čovek ne pristaje, pa makar morao peške preko Albanije, sa raspadnutim opancima i sa komadom peksimita i šakom brašna zamešenom u šatorskom krilu.
Lažu.
Jer, njihova ideja vodilja je laž. Kao kad Kori Udovički, nitokud vaskrsla iz starih vremena, lakonski objasni narodu da famozni zakon o radu nema potrebe niko da stavlja pod znak pitanja, jer si, stoko beslovesna, glasala za to što te je snašlo.
Tako je, gospodo lajt radikali, pojačani Vulinom skojevcem, radio i vaš idol, drug Broz. Čim su zazvečale kuglice u ćoravoj kutiji i svi oni što su glasali protiv otišli tamo gde treba, zakoni više nisu važili.
Gospodo, nije vam više ovo četrdeset peta, niti četrdeset osma. Zapadu iz guzice ne izlazite otkad vas je stvorio, preko svojih medijskih podrepaša najavljujete da Vođu u Rusiji čeka Putinov ultimatum, gori nego bečki iz 1914. Kobajagi, veliki baćuška tražiće nam i dušu, i da zaratimo sa celim svetom samo da bi nas podržali.
Prevod je jasan: Angela nas voli, od Amerike do Francuske samo pohvale i podrška, samo Moskva, zla maćeha, preti prutom. I kako onda uopšte imati dilemu kom se carstvu privoleti?
(Siroma Toma tu dođe kao neki zgodan privezak i trinaesto prase u epizodnoj ulozi ruskog obožavaoca, pa onda Vođa jednim ovlašnim udarcem umlati dve muve).
Ne mrzi Vođa Ruse, daleko od toga. On je samo svestan ko ga je ustoličio i kome mora da se klanja. Radnik, seljak, srp i čekić su tu samo kolateralna šteta, Kosovo je odavno stavljeno ad akta, sve smo rešili, samo da ovo malo naroda u užoj Srbijici uteramo u red.
A, da se, gospodo lajt radikali udruženi sa skojevcima, niste kanda ipak malo zajebali?
Znate li vi, genocidni glodari i štetočine, da svako trpljenje ima kraj? Znate li da se u Srbiji, u balkanskom, Prvom i Drugom svetskom ratu, rađalo više dece nego u ovom vašem blagostanju? Mislite li da ćemo da vas pustimo da nam zatrete seme zarad vaše vlasti?
Zarad onih koji su vas otrgli iz Vojvodinog zagrljaja i servirali vam fotelje, jer čak ni Tadić nije imao obraza da odradi ono što ste uradili vi?
Vraćamo se u sredu sa sahrane kolege Steve, a iz taksiste provali gnev, onako iskren:
– Ovo više nije moja zemlja, niti moja država! Pogledajte zgradu Skupštine: moj prijatelj je za 40 evra dnevno čučao iza skela i glumio da nešto radi, ako naiđu novinari! Jer je neko debelo naplaćivao te skele koje su mesecima stajale za moje babe zdravlje. Ovo nije država, OVO JE FASADA!
Svakog dana poneko zaglavi iza rešetaka, čisto da Drugi dnevnik Njegovog veličanstva Drugovenčanog ima šta da objavi u pola osam. A, sve to da niko ne bi postavio pitanje: Vođo, šta si uradio od onih silnih obećanja kojima si nas zasipao kao smetovi iz kojih si kobajagi spasavao decu pred kamerama?
Došlo vreme da i mi iz četničkih krajeva prizivamo srp i čekić. Potljeno vreme, takoreći.
U pamet se, faraoni. Vaše piramide graditi nećemo, pa makar na nas pustili stotine Beba i skojevaca.
Srblji, hvala Bogu, ni za vašeg vakta – neće ljubiti lanaca.
