Britanci su prošlog četvrtka – njih 44 miliona, izašli na demokratske izbore i rekli svoju uzvišenu demokratsku reč. Samo što se, po rečima jednog londonskog komentatora, ne zna šta su rekli.
Po zakonima aritmetike i osnovne logike, partija koja na izborima osvoji najviše narodnih glasova dobija mandat da vlada ili mandat da sastavlja vladu. Opoziciona konzervativna partija u Britaniji osvojila je najviše poslaničkih mesta i najviše biračkih glasova, ali joj – budući da nije postigla apsolutnu većinu – preti da ostane bez vlasti, a koalicija poraženih (drugoplasiranih laburista i treće plasiranih liberala), u trgovini ja tebi – ti meni, iza zatvorenih vrata i daleko do očiju demokratije, prigrabi vlast.
Gledano po izbornim brojkama, deficitarnost dogmatskog shvatanja demokratije još je transparentnija. "Pobednici" (konzervativci) osvojili su celi deset miliona (!) glasova više od drugoplasiranih laburista.
Više od 78 odsto Britanaca nije glasalo za ostanak laburista na vlasti, koji će u budućem parlamentarnom sastavu imati 50 poslanika manje od "pobednika" i – sasvim je moguće – pokušati da naprave "koaliciju poraženih" sa ideološko bližim liberalima. Koji su, pak, postali faktor bez koga se ne može iako su u parlamentu sa 650 poslanika osvojili samo 57 mesta – 249 manje od konzervativaca.
Ima još: ukoliko lider liberala Nik Kleg, ne prihvati ponudu vođe konzervativaca Dejvida Kamerona da koaliraju i premoste gotovo nepremostive političke i ideološke razlike, teško poraženi i od naroda odbačeni, dosadašnji premijer Gordon Braun (laburista) će skrpiti vladu sa liberalima i nastaviti da vlada. Zvezdani čas demokratije!
Nova perverzija demokratije u kolevci demokatije je da sam Gordon Braun nije izabran na mesto premijera ni na kakvim izborima.
Kada se bivši premijer Toni Bler, kompromitovan ratom u Iraku, povukao, Braun je, bez izbora, kao drugi čovek vladajuće partije, uzurpirao fotelju.
Demo(N)kratija Tonija Blera povela je zatim zemlju u rat na Irak iako je 76 odsto Britanaca bilo protiv rata, a milion ljudi demonstriralo na ulicama Londona.
Demokratija, po Čerčilovoj definiciji najbolja od svih najgorih opcija, rukovodi sada nikada izabranog premijera u "kolevci demokratije" da šalje u smrt Britance u Avganistan, iako je nadmoćna većina građana protiv rata…
Britanski parlamentarni izbori bolno su pokazali koliko je ideal demokratije deformisan i često samo velika zastava pod kojom nastupaju travestija demokratije ili tek njen privid.
Pod tom istom zastavom marširali su, setite se, bombardovanje Srbije, razaranje Iraka, okupacija Avganistana, strašni Gvantanamo…Takva demokratija se pred TV kamerama samozadovoljavala vešanjem Sadama Huseina, bacila atomsku bombu na Hirošimu, tetoši i štiti hegemone, diktatore i najcrnje despotije, od Saudijske Arabije do savremenih feudalaca u Zalivu.
Pa bih, zato, radije da me malko, za promenu, teroriše neki prosvećeni apsolutizam. Zapadna demokratija je već dovoljno rekla svoje i potvrdila da u dubini njene duše čuči pritajeni demon apsolutizma.
