Glad nezasite zveri

Zatvor iznad svih zakona i deklaracija: Gvantamano u američkoj bazi na Kubi

Prikupljanje personalnih podataka građana je nezasita zver sa gargantuanskim apetitom. Kada su u Britaniji, za vreme Drugog svetskog rata, prvi put uvedene lične karte (danas na Ostrvu ne postoji institucija lične karte), u njima je bilo krajnje malo personalnih podataka o nosiocu.
Vremenom je i to napušteno nakon što se veliki broj građana žalio da su im ugrožene lične slobode; da moraju da pokazuju legitimaciju i otkrivaju lične podatke, često bez opravdanog i ubedljivog razloga.
Pojam privatnosti na Ostrvu je specifičan i duboko ukorenjen u britansku tradiciju i psihu. Na evropskom kopnu, Francuzi, Belgijanci, Italijani i drugi užasavaju se kada saznaju koliko hiljada kamera kontroliše život ljudi u Londonu (a u celoj Britaniji ih je više od milion).

Razlozi protiv lične karte
Ali, istovremeno, kontinentalni Evropljani ne mogu da shvate zašto se Britanci toliko opiru uvođenju lične karte?
Za ovo Veliki Brat ima tri razloga:
Prvo, Britanac živi u zemlji koja nema pisanog Ustava, nema nikakvog zakona o individualnim pravima, niti, pak, zakona o privatnosti.

Slavni londonski bobi

Umesto toga, u praksi je "slobodarski instinkt" po kome se, na primer, policajac sam identifikuje građanina koga je, zbog nečega, zaustavio na ulici. Sa svoje strane, građanin je, takođe, dužan da se sam identifikuje. I to u slučaju, da za to ima ubedljiv razlog.
Drugo, u Nacionalnom registru identiteta, velika, centralna baza podataaka (još uvek u razvoju) koncipirana je tako da sadrži najmanje pedeset (50) podataka o svakom odraslom stanovniku, odnosno svakoj odrasloj osobi ako je najmanje tri meseca boravila u Britaniji.

Ogromna masa ličnih podataka
Reč je o ogromnoj količini informacija koje – kako kritičari upozoravaju – mogu da budu korišćene u sve i svašta, između ostalog, za krađu, pa i u svakojake kriminalne svrhe.
Građanin, naročito stranac u Londonu, često se u čudu pita: kakve koristi ima bobi koji ga, zbog nečega, ispituje kako se zove ili gde stanuje? Dok to bobi, u obavezno prijatnom ćaskanju, proverava, iz obližnjih policijskih kola već je ustanovljeno, u kontaktu sa centralnim kompjuterom, koliko je građanin istinito odgovarao na postavljena pitanja.
Za razliku od tradicionalnih ličnih karata gde čuvar reda čita ime i adresu, ovaj drugi sistem ostavlja građanina u mraku o tome koliko personalnih podataka o njemu, stvarno, ima Veliki Brat.
Ovo je bitna i velika razlika kada je reč o identifikacionim dokumentima za poslovne namene, kao što su, na primer, pasoši, bankovne kartice…

Kako sprečiti invaziju ilegalaca
Svojevremeno, u vreme kada su se u Britaniji vodile žestoke polemike za i protiv ličnih karata, bilo je predloga da se u njih unese "sve izuzev globalnog zagrevanja".
Treće, imigracija je jedan od krupnih problema Britanije. Došljaci iz zemalja članica Evropske unije, a naročito iz drugih zemalja, zapljuskuju Ostrvo u hiljadama. Ocenjeno je da lična karta nije, naprosto, način da se spreči i kontroliše invazija ilegalaca.
Milioni bobija morali bi da, nasumice, odoka i bez ikakvog povoda, presreću građane na ulicama…
Lična karta u Britaniji je, definitivno, izgubila bitku sa bitanskim mentalitetom i tradicionalnim shvatanjem o ličnoj slobodi građanina, ali, bar za sada, istu sudbinu ima i DNA.
U polemikama o zakonu o prikupljanju DNK podataka prevladao je strah da bi moglo da dođe do masovnog krčmljenja, zloubotreba i krađe najintimnijih podataka miliona nevinih ljudi. I to podataka koji bi ostali zauvek u memorijama kompjutera.

Propala ideja Tonija Blera
Tokom 2006. godine, Toni Bler se svim silama zalagao da se za sve građane Britanije uvede obavezno uzimanje DNK podataka, ali mu predlog nije ušao ni u parlamentarnu proceduru.
Većina u zemlji nije mogla da zamisli prizor u kome deke, bake, majke i očevi sa decom u naručju stoje u redovima pred policijskim stanicama i laboratorijama da bi im se, u korist nekog mračnog kompjutera, uzeo bris ili vlas kose za DNK, a sve to pod pretnjom krivičnog gonjenja ukoliko se ne odazovu ovom kafkijanskom tretmanu koji je zamislila njihova vlada.
Ideja je, na kraju, napuštena, kao suviše stresna, neatraktivna i suprotna pojmu lične slobde jednog Britanca.
Ali, na drugom kraju, baza podataka je rasla ispod žita.

Tajni letovi za Gvantanamo
Ovo pravno načelo, pretpostavka nevinosti, masovno je kompromitovano zarad političkih ciljeva u dve ključne zemlje zapadne demokratije i "vladavine prava" – u Sjedinjenim Američkim Državama i Britaniji. To se najviše pokazalo u vreme opšteg lova na "teroriste", većinom islamiste, a tokom takozvanog rata protiv terora.
Na svetskoj sceni su tada masovno praktikovani kidnapovanja, hapšenja, tortura zatvorenika svakojakim, pa i "unapređenim" metodama ispitivanja i – na kraju – protivpravno (tajno) izručivanje kidnapovanih u domicilne zemlje gde je, u najvećem broju slučajeva, unapred bilo evidentno da će biti izloženi svim vrstama mučenja.
Gvantanamo na Kubi je jedan od tih simbola otvorenog bezakonja i svirepog gaženja osnovnih ljudskih prava, a sve sankcionisano od zvanične američke politike.

"Unapređeni" metodi ispitivanja i mučenja
U Britaniji, zemlji Magna karte i ljudskih prava, Toni Bler – 7. decembra 2005. godine, usred ove kriminalne prakse poznate pod zvaničnim nazivom "rendišn" (isporučivanje), sa njemu svojstvenim licemerjem – izjavljuje:
"Tortura ljudi ne može da se pravda ni pod kakvim uslovima."
A već petnaest dana posle toga (22. decembra) njegovo pojašnjenje glasi:
"Pa, sve zavisi šta se podrazumeva pod pojmom ‘rendišn’. Ako je to nešto nezakonito (ne zna Bler, pravnik po struci, da li je zakonito) potpuno se ne slažem; ako je, pak, zakonito, potpuno se slažem."
O širokoj lepezi nezakonitog držanja zatočenika bez suđenja i njihovom mučenju "unapređenim" tehnikama, svet je već dovoljno čuo.