Genocid nad Srbima na KiM!

Inicijativa predsednika Srbije Aleksandra Vučića da se pitanje položaja Srba na Kosovu i Metohiji stavi na dnevni red vanredne sednice Saveta bezbednosti je očekivan i razuman potez našeg državnog rukovodstva.

Ova krovna institucija UN je nadležna za rešavanje problema KiM, zato što je to UN protektorat na kome se ne sprovodi ono što je određeno rezolucijom o tome. Zato je normalno da o tom problem razgovara Savet bezbednosti, posebno u situaciji kada dolazi do narušavanja i ugrožavanja osnovnih ljudskih prava nekih ugroženih grupa, a u ovom slučaju su to Srbi.

Ovo u razgovoru za “Vesti” ocenjuje Zoran Jeremić, dugogodišnji ambasador Srbije u Nemačkoj.

Vučić je opisujući život Srba na Kosovu i Metohiji citirao deo iz Konvencije o genocidu u kome se pod tim zločinom smatra i “namerno podvrgavanja nepodnošljivim uslovima za život” jedne zajednice. Da li je u pravu?

– Na Srbima na KiM se sprovodi otvoreni genocid. To prištinske institucije rade uz podršku određenih krugova. O tome treba da se govori i ta istina treba da se čuje zato što situacija postaje sve napetija i može se lako radikalizovati. Srbija je zainteresovana za mir i želimo da se svako narušavanje stabilnosti spreči.

Kako ocenjujete poslednje poteze Prištine? U samo nekoliko dana je došlo do više incidenata, upada u ambulante, otimanja novca za penzije, premetačine u privatnim firmama?

– To je već uobičajeni, viđeni scenario koji Priština nedvosmisleno stavlja do znanja da su svi ovi incidenti zapravo deo jednog procesa. Ovo što se sada dešava ima svoje puteve kojima se sprovodi. Prvo su to bile tablice, pa blokiranje dinara, pa napadi na zdravstvene stanice ili direktni napadi na ljude. To je deo šireg plana u kome oni koji ga podržavaju, Aljbina Kurtija puštaju da pravi ekscese i da proizvodi ekstremne situacije, a onda izražavaju svoje zgražavanje nad tim i mole ga da to ne radi. Onda on njima “kao to učini”, da bi ubrzo stigli novi zahtevi Beogradu da i Srbija učini neki ustupak jer , eto, “Kurti je ustupio”.
To je deo taktike “puzajućeg priznanja”, odnosno privikavanja Srbije na to da se sve ono što radi Kurti doživljava kao akt legitimne države.

Koliko proterivanje dinara i ono što se dešava Telekomu treba gledati kao povezane slučajeve?

– Različite su samo metode sprovođenja i ništa više. Cilj je otežavanje života Srbima na Kosovu, ali i smanjenje prisustva Srbije na što je moguće manju meru, a da to ipak previše ne iritira međunarodnu zajednicu. Ukidanje dinara je otuda bilo očekivano, kao što je bila očekivana reakcija međunarodne zajednice. Međutim, suština je da je zabrana korišćenja dinara samo jedan od koraka i već sledeći će nam doneti nešto novo. Pa čak ni ti koraci nisu problem koliko politika koja stoji iza toga i, nažalost, činjenica da Kurti za takve akcije ima podršku određenih krugova na Zapadu koje podržava sve ono što vlasti u Prištini žele da sprovedu u delo.

Članice Kvinte, ali i SAD su pozvale Prištinu da preispitaju ovu odluku. Hoće li ih poslušati?

– Kurti ništa ne bi uradio bez saglasnosti određenih krugova. I to je sada fina igra između zemalja Kvinte koje, s jedne strane deklarišu politiku razumevanja i saradnje, a s druge strane, određeni krugovi u tim državama guraju i podržavaju Kosovo u njihovim akcijama. Moramo razumeti da bez podrške tih krugova, Kurti ne bi to radio. Ali, važno je takođe razumeti da su poslednji događaji samo deo šire slike, samo pojedinačne akcije. Danas su to pitanje dinara ili rada Telekoma, ali sutra će to biti EPS, prekosutra zdravstvo… Stalno će se pronalaziti elementi kojima Priština želi da potvrdi svoju državnost i eliminiše Srbiju sa Kosova i Metohije. Zapravo, njihova osnovna politika se zasniva na tome da Srbi nestanu sa Kosmeta jer će time nestati i prisustvo Srbije. Priština se drži one stare narodne poslovice “čije su ovce, toga je i planina”. I to sada sprovode u delo.

To je onda preslikan recept iz Hrvatske gde su Srbi došli na manje od tri posto ukupnog broja stanovnika?

– Slučaj Kosova i Hrvatske se ne mogu porediti. To su dve različite situacije. Jedino što im je zajednički imenitelj je da je u oba slučaja rađeno uz podršku praktično istih krugova na Zapadu. I ne treba zaboraviti da Hrvati više nemaju opterećenje “srpskog pitanja”. Njima je sada jedini problem da Srbe koji su ostali ili integrišu ili prisile na iseljavanje.

Nemačka nam je važna

Nemačka je članica EU koja pruža nedvosmislenu podršku tzv. Kosovu. Dugogodišnji ste ambasador u ovoj zemlji. Čime im se Srbija toliko zamerila?

– To je pitanje koje me je mučilo već decenijama koliko radim sa Nemcima. I nisam uspeo da nađem odgovor koji bi mogao da stane “u jednu čašu”. Nemačka je podeljeno društvo. U toj zemlji imate puno ljudi koji su vrlo raspoloženi za saradnju sa Srbijom, koji razumeju našu situaciju. Ali, imamo istovremeno i ljude koji su zadrti antisrbi. Jednostavno, to je preveliko društvo da bi takav stav mogao da se formira samo kroz državnu politiku. Ne treba zaboraviti da je nemačka državna politika u skladu sa politikom Zapada, mada bi se pre reklo sa politikom NATO. I to je ono što ih određuje prema spoljno-političkim dešavanjima, pa tako i prema nama. Zato bi cilj Srbije trebalo da bude da pokušamo da održimo najbolje moguće veze sa Nemačkom. Menjaju se i tamo vlasti. Danas su Zeleni sa kojima imamo veoma loša iskustva, ali sutra na vlast može doći neka druga opcija.

Koliko je za vas bilo iznenađenje što su se upravo Zeleni pokazali kao najveći kritičari Srbije?

– Oni su jedno od mojih većih razočarenja. Znate, znam Jošku Fišera još iz vremena, dok je nosio patike, dok je bio taksista u Frankfurtu. Poslednji razgovor koji sam imao sa njim odigrao se pred samo bombardovanje SRJ 1999. I to nije bio isti čovek koga sam poznavao. To je bio čovek koji je bio pritisnut situacijom. A pričamo o političaru koji je izrastao na pacifizmu da bi se promenio u najgoreg ratnika koga sam u to vreme video u Nemačkoj. Slično se danas dešava i sa Zelenima, ali i sa Liberalima… Prosto, postali su deo šireg, globalnog koncepta koji ih gura u potop.

Neće biti novih priznanja

EU je i defakto i dejure doživljava KiM kao nezavisnu državu. Međutim, pet članica EU to i dalje ne čini. Za sve je bilo iznenađenje Španija koja je dozvolila pasoše Kosova ali je striktno naglasila da to nije i priznavanje nezavisnosti. Da li će sledeće “garniture” političara u Evropskoj uniji, posebno ovih pet zemalja promeniti stav?

– Ne verujem da će menjati stav o nepriznavanju Kosova jer to ne zavisi od njihovih unutrašnjih odnosa. To su strateški interesi tih zemalja zbog čega su i takav stav i zato ga ni u budućnosti neće menjati. Ono što bi moglo da se dogodi je da prihvataju lakše kretanje ljudi, otvaranje kancelariju za saradnju jer život ide dalje i oni su pragmatični, pokušavaju da te okolnosti prilagode svojim uslovima. Negde će to biti teže, negde lakše. Priznanje Španija za prihvatanje kosovskih pasoša verovatno ima i nekih razloga koji nisu bili samo španski.

Bivši ministar spoljnih poslova Španije Hose Manuel Garsija-Margalo upozorio je da bi priznavanje tzv. Kosova kao države predstavljalo “veoma komplikovan i ozbiljan” presedan za Španiju zbog Katalonije i njenog hipotetičkog proglašenja nezavisnosti?

– Ali poenta je da ne dolazi do promene suštinskog stava i teško da će se to dogoditi jer bi u tom slučaju Španija ugrozila i sopstvenu poziciju. Međutim, to ne znači da neće tražiti način kako bi olakšali sebi život.

A kada je reč o Grčkoj? Spominje se čak da bi to bila prva država iz ove petorke koja bi mogla da promeni stav. Očekujete li to?

– Ne verujem da će doći do promene njihovog stava. Eventualno, do te promene bi moglo da dođe samo u situaciji da Srbija promeni svoj stav. Kada bi neko ovde bio lud da prizna Kosovo onda bi i oni to uradili uz obrazloženje da to više ne postoji problem separatizma. Ali, dok smo mi čvrsto na ovoj poziciji ne verujem da će iko menjati svoj stav. Olakšavaće komunikaciju, saradnju, zastupati neke stavove, prihvatati pozicije Evropske unije… Ne zaboravimo da ma šta Evropska unija radila, ovih pet zemalja značajno utiče na politiku EU i prema nama i prema Kosovu. To ostale članice moraju da uvažavaju i to im veoma jasno stavljaju do znanja jer ne dozvoljavaju im da ih takozvani “zajednički nastup” uvuče u promenu politike.

Da na vreme tražimo partnere

Kako jačanje desnice može da se reflektuje na EU, ali i na Srbiju, odnosno prostor Zapadnog Balkana?

– Dobićemo podeljenu poziciju u Evropskom parlamentu. S jedne strane imamo Sloveniju i Hrvatsku koje se već sada ponašaju u određenoj meri patronski prema Srbiji i vidim da će tu ulogu samo pojačavati. Tu ne treba očekivati jačanje desnice zato što je ona u ovim zemljama već na vlasti. Ali, u Evropskom parlamentu će stranke desnice postati stvarnost. Teško je proceniti u kojoj meri, ali mnogo je važnije na koji način ćemo se postaviti prema njima. Treba da naučimo da na vreme tražimo partnere. Nije to pitanje koja nam se ideologija ili politički program dopada, a koji ne, već pitanje političkog pragmatizma. Sa predstavnicima tih stranaka ćemo morati da sarađujemo i samo je pitanje ko će dati najveći doprinos interesima Srbije. Tu će možda stranke desnice biti interesantan partner za našu zemlju. Ma koliko to apsurdno zvučalo.

Mislite da bi one mogle da imaju više sluha?

– Za Srbe, za Kosovo, za naše pitanje mislim da hoće. Pogotovo što i stranke desnice, ali partije levica imaju dosta bliske stavove. I njima je u interesu da brane naše interese jer se otvara pitanje nacionalnog suvereniteta, teritorijalnog integriteta. Ta pitanja su u ovim, glavnim partijama “nestala”, izgubila se u “nekoj” Evropskoj uniji. Ali, postoji značajan faktor koji to razume. Ja bih bio za to da sa njima tražimo kontakte na vreme, u skladu sa našom politikom. Sa svima da tražimo kontakte, razumevanje i saradnju. Naivno bi bilo da se opredeljujemo ideološki jer to nije naš posao, a posebno u Evropskom parlamentu, ali bih se trudio da sa svim frakcijama održavam dobre odnose. Ko će nas razumeti više ili manje zavisiće od niza stvari: od novih koalicija, novih odnosa, od stanja u međunarodnim odnosima, od milion stvari, ali je bitno da mi budemo na terenu, da imamo kontakte sa svima i da znamo šta oni misle.

Ljudima na Zapadu “dogorelo”

Celu Evropu su iznenadili štrajkovi, posebno u Nemačkoj?

– Nije ovo prvi put da se u Evropi štrajkuje. Gledali smo demonstracije u Francuskoj… Ali, iskreno me je iznenadila Nemačka. Tamo je dosta disciplinovan narod, može da trpi. I kada vidite da je i njima dojadilo to pokazuje da tamo postoje veće socijalne tenzije nego što ih mi vidimo, doživljavamo ili dobijamo informacije. Mnogo ljudi, gotovo polovina Nemačke živi sa neto platom ispod 2.000 evra. Sa tim ne može da se preživi. To su ta nezadovoljstva. Seljaci su individualna i nezavisna kategorija. Vrlo lako iskaču. Zato nije ni čudo da su štrajkovali poljoprivrednici. Ostale grane, posebno one rasitnjene u industriji nemaju mogućnosti i mehanizme, ali ako nastavi da se ovim tempom plaća cena rata u Ukrajini, odnosno NATO sukoba sa Rusijom preko Ukrajine to će u Nemačkoj morati da doživi određene promene jer ti ljudi polako shvataju gde ih to vodi. Možda će i to biti razlog za jače političko prestrojavanje na sceni Evrope.

Koje bi moglo da utiče i na sudbinu Srbije?

– Svakako će uticati. Bilo koje prestrojavanje u Evropi deluje na nas i deluje vrlo direktno. Čak se kod nas bolje vidi nekog tamo.

Nezadovoljstvo jača desnicu

Pred Evropom su izbori za Evropski parlament. Istovremeno, sve ankete pokazuju jačanje desničarskih partija: od AfD
u Nemačkoj do Slobodarske partije u Austriji. Da li na tim izborima očekujete neko iznenađenje?

– Teško je reći da će biti iznenađenja jer kod njih su ispitivanja javnog mnjenja prilično precizna. Možda je veće iznenađenje neaktivnost onih koji su to dozvolili. Porast desnice nije rezultat aktivnosti tih stranaka. To je rezultat popunjavanja prostora koji su levica i centar ostavili nepopunjenim. Prosto, mejnstrim stranke su izgubile vezu sa onim što je značajan deo nacionalnog bića, a to su osećaj nacionalnosti i suvereniteta. Vodeće nemačke stranke, ali to je slučaj i sa drugih državama na Zapadu, postale su globalističke partije, a ljudi polako shvataju da takva opcija nije budućnost tih zemalja. I zato raste ta, takozvana, desna linija.

Koju optužuju za jačanje fašizma?

– Ne gledam na ulogu desničarskih partija u takvom svetlu. To su partije koje nastaju na nezadovoljstvu. Ali svakako da su zbog te činjenice one istovremeno i veoma opasne zato što lako mogu da odu na ovu, ili na onu stranu. I tu opet krivicu treba tražiti u etabliranim partijama koje su očigledno izgubile kompas, od Socijal-demokratije, Hrišćansko-demokratske unije… I to će se sada odraziti na izborima za Evropski parlament. Zato ćemo tamo imati snažno desno krilo.