U susret samitu EU na kojem se za Srbiju ne očekuje otvaranje nijednog klastera, nade se polažu u neki od predloga koji bi ipak ubrzali proces evrointegracija.
“Budućnost Zapadnog Balkana je u Evropskoj uniji”, tim rečima, pre tačno 19 godina, na Samitu u Solunu otvorena su vrata za članstvo regiona. Prvi put poziv je upućen u Portugaliji 1999. godine. Bombardovanje Jugoslavije tek što je okončano.
Drugi poziv usledio je 2000. na Samitu u Zagrebu, upućen je Vojislavu Koštunici. U međuvremenu, samo je Hrvatska i postala članica. Za 15 godina – od Samita u Solunu do Samita u Sofiji 2018. godine, bilo je napredovanja i zastoja, spekulisanja datumima i rokovima, ali reč proširenje je izbledela.
– Postoji jedna značajna skepsa u vodećim državama zapadne Evrope da dođe do proširenja EU. To je mnoštvo uslova. Pre svega ulazak Rumunije i Bugarske 2007. godine, pa i veliko proširenje 2004. godine. Na neki način se uspešno na svim sastancima na vrhu EU izbegavala reč proširenje i koristili su se eufemizmi poput evroperspektive – objašnjava predsednik Centra za spoljnu politiku Dragan Đukanović.
Evrooptimizam bio najviši 2009. godine
Evrooptimizam kod građana Srbije bio je najviši 2009. godine. Posle odluke da u Evropu možemo bez viza – 74 odsto. Sada je samo 35 procenata. Pre deset godina na državnim institucijama vijorile su se plave zastave sa zlatnim zvezdicama. Srbija je dobila status kandidata, dve i po godine nakon podnošenja zahteva za članstvo.
U međuvremenu su ispunjeni i haški uslovi, a dijalog sa Prištinom našao se pod okriljem Unije i doveo do Briselskog sporazuma. Prva poglavlja otvorena su u decembru 2015. godine.
– Mi smo napredovali u tom procesu sve do 2014. kada smo otvorili pregovore, kada se nekako proces dosta usporio jednim delom zbog nedostatka adekvatnog napretka u oblasti vladavine prava i demokratije, ali i zbog nespremnosti EU da značajnije pogura proces od 2014. Tadašnja Evropska komisija jasno je sebi postavila kao deo mandata da ne dođe do proširenja tokom mandata te komisije. Proces je od tada tekao kao na nekoj vrsti autopilota, suštinski nije imao političko vođstvo – tvrdi programska direktorka Centra za evropske politike Milena Lazarević.
– Na neki način mi se čini da je geopolitički momenat predominantan, odnosno da od suštinske opredeljenosti Brisela i vodećih država EU zavisi da li će doći do ubrzanja i uspešnog okončanja procesa EU integracija Srbije i Zapadnog Balkana – kaže Đukanović.
Nova metodologija
Reforme pre proširenja – stav francuskog predsednika doneo je novu metodologiju pristupanja. Makron predlaže model Evropske političke zajednice. Rešenja se traže i u Briselu i u Beču – u vidu faznog približavanja Uniji. Da tokom rata u Ukrajini istočno susedstvo ne dobije više od Zapadnog Balkana.
– Bitno je da se proces učini takvim da on građanima i privredi daje više podsticaja nagrada i vidljivih rezultata dok traje proces je za nas bitan i naročito će biti bitan ako se reformom procesa proširenja EU omogući da se već dok smo na putu ka Evropskoj uniji da imamo pristup većim fondovima – smatra Lazarevićeva.
EU je još 1999. godine politiku prema Zapadnom Balkanu nazvala “politikom stabilizacije i pridruživanja”. U slučaju svih drugih država koje su pregovarale bila je to samo “politika pridruživanja”.
U evociranju Solunskog samita neretko se podseća na izjavu švedskog diplomate Karla Bilta.
“To obećanje će biti onoliko teško održati, koliko je bilo važno dati ga”, rekao je tada Bilt.
Sve to je zbog toga sto mi nismo i dao bog NECEMO da priznamo KosMet kao suverenu teritoriju. Da je drugacije u paketu bi svi na Balkanu bili u EU.
Ne radi se ovde o ispunjenje Uslova za pristup(Vidi Bugarska i Rumunija koje su već davne 2007 u EU a nisu skoro ništa ispunili) nego o geopolitičkoj situaciji(kako se Amerima prohte) zato je danas 50% stanovnika R.Srbije protiv EU a biće ih vise ako Bog da jer se kao i ja osjećamo prevarenim i da nas vuku toliko na tom Putu pa Kosovo pa Sankcije Rusiji i uvek će biti neki novi zahtev,Zato NE u EU nikad.