Ne bi on, kaže, da drži pridike svojim domaćinima u Beogradu, on je poznat kao dobar čovek i nadasve ljubitelj Srba. Ovih, što i njega vole i što ga zaljubljeno gledaju, tako strasno da te slike sliče na uvod u porno film sa elementima sado-mazohizma.
Eh, da mi je istorijsko znanje kao kolegi Kozarskom, pa da argumentovano opletem kolce po kičmi i njemu i njegovim zaljubljenim pajtašima. Ovako, neuk i nepotkovan, osuđen sam da ih vređam iz nedelje u nedelju vođen samo intuicijom i zdravim razumom, koji novopečeni europejci definišu kao jezik mržnje.
Na primer, učinilo mi se čudno što u Sava centru – gde je neki umetnički narod dao sve od sebe da obeleži stotu godišnjicu Velikog rata, uključujući i video javljanje genijalnog Nikite Mihalkova – nema nikog ozbiljnog (haha, ozbiljnog…) iz vrha države.
Bila je izvesna individua Oliver A. za kojim se vuče više repova nego za onim kučetom kome su deca kačila konzerve da tandrču po kaldrmi. Njega je poslalo njegovo kraljičinsko visočanstvo Tomislav N, aktuelni Predsednik Bez Zemlje, gle čuda! – baš onaj što je u Liježu obeležio "herojski" desetodnevni otpor Belgijanaca, a promašio Tekeriš, gde je Švaba prvi put popio po krvavoj labrnji.
Tasovcu, javlja mi se, kosa se digla na glavi kad je saznao da postoji nešto sem Beogradske i Bečke filharmonije, pa još garnirano srpskim šovinističkim performansima gde smo mi dobri, a oni što su nas kulturno klali – loši.
Takva zamena teza nikako ne ide uz pomirenje cele Evrope.
Koga, bre, briga više za solunce, Gučevo, Mačkov kamen, mi trenutno otvaramo fabriku italijanskih gaća u Subotici, onih gaća sa rupom pozadi kako bismo mogli da se pohvalimo da nismo morali da ih skidamo.
Dok je prebirao po raznom ekskluzivnom vešu, specijalno krojenom za srpsko tržište, prajm-ministar je poručio dvroskim novinarima da narod nema šta da se sekira, da ima ko će da misli umesto njih i da je stvar pod kontrolom. Ona stvar.
I da je nesuđeni proizvođač usisivača divan čovek, vrstan diplomata koji dolazi iz velike nacije i ne mora da se bakće sa bandom i gologuzijom kojoj lično kancelar mora da nabavlja gaće. A, ta gologuzija opet kevće ko kuče na lanče, udara premijerovu brigu na sprdnju, creva joj krče, a, opet, reži i po’ebava.
Samo joj krov viri iz bujice, voda joj do grla, a psuje ko Vlah s koca. Ne može se stokom vladati, dajte neki bolji narod, kao što ima ovaj što pravi usisivače.
Todoroviću, brate po stranci, pomagaj!
Čele poreznik, baš sklon crnom humoru, imao je običaj da ujede:
– Tebi će pop da nosi kovčeg, jer ti niko neće doći na sa’ranu!
Ili:
– Moraćemo popu da nabavimo onu pčelarsku masku da ga brani od vinskih mušica, jer će tebi na sa’ranu doći samo pijani!
Ovi naši vlastodršci, dakle, ipak imaju neki izbor, tipujem da će biti opcija broj dva, jer opijenost teško prolazi, mamurluk je gadna stvar, bez obzira na nove, preksinoć svečano obelodanjene ekonomske mere koje garantuju samo par gaća s rupom. I to pojedincima.
Šta ima veze što srpski autoput više nikog ne zanima ko babu zviždanje, koga briga što ste klimoglavisanjem svima nama poskidali gaće, važno je da ste vi OSVOJILI Majdanpek tako što ste mučenike iz rudnika ucenili poslom od nekoliko hiljada dinara mesečno.
Ovi ojađeni, pošteni ljudi, potomci nekadašnjih junaka, bar su sigurni da im pop neće nositi kovčeg.
U Srbiji se samo to gleda. Ostalo je kaljuga. I gaće sa rupom.
