Fudbal u genima

Romario, Bebeto i Dunga sa saigračima u SAD

Brazilci su na prvu titulu svetskog prvaka čekali 28 godina, a na četvrtu 24. Svet se menjao, fudbal se menjao, pa su i u zemlji Pelea i romantizma lopte morali da odluče – da li će ostati privrženi lepoti igre ili igrati na rezultat. Bliži ovoj drugoj opciji bio je Karlos Alberto Pareira, nekadašnji trener fitnesa i pomoćnik u državnom timu sedamdesetih, kad je izbliza osetio svu jačinu magije i, s godinama, video da magija čili i ustupa mesto snazi i taktici. Postavši selektor, Pareira je dozvolio magiju tek izabranima, Sokratesovom mlađem bratu Raiju i naravno napadačkom dvojcu Romario-Bebeto.

Igrači zadatka
Svi ostali bili su igrači zadatka. Odlični tehničari, ali disciplinovani do krajnjih granica. Neko će reći i – do dosade. Posle dve početne pobede nad Rusijom (2:0) i Kamerunom (3:0), duel sa Švedskom (1:1) pokazao je da u igri Brazilaca nema previše kreativnosti, pa je fudbalski neuka američka publika mahom navijala za pogrešan tim, ne shvativši do poluvremena da u žutim dresovima igraju Skandinavci…

Nastavak takmičenja nije doneo poboljšanje – mršavih 1:0 protiv SAD, uzbudljiva utakmica sa Holanđanima (3:2) i potom finale za koje svi kažu da je najdosadnije u mondijalskoj istoriji, u kojoj je Brazil posle 120 minuta bez prave šanse slavio sa 3:2 tek boljim izvođenjem jedanaesteraca, pošto je "mali Buda" Roberto Bađo bio nova žrtva prokletstva da najbolji igrač bude loš penaldžija. Ali, titula je osvojena i Pareira je svim kritičarima zapušio usta. Slavljen je kao bog taktike, a samo su neki fudbalski analitičari ukazali na činjenicu da su od četiri člana svetskog prvaka u idealan tim Mondijala ušla čak trojica odbrambenih igrača i samo jedan napadač – vešti dribler i još veštiji strelac Romario. Ali, Pareira je svesno postavio taj zid na 30-40 metara od gola. Dunga, Žorginjo, Marsio Santos i Mauro Silva igrali su u liniji, što će ostati najveća tekovina američkog Mondijala, koju će narednih nekoliko sezona neuspešno pokušati da kopira i fudbalska Evropa.
Najveće legende brazilskog fudbala do devedesetih godina prošlog veka ili nisu imale želju da se oprobaju u Evropi ili su to činile povremeno i sa malo uspeha. Leonidas, Ademir i Ziznjo ostali su verni Južnoj Americi, Vava se nije snašao u madridskom Atletiku, a Didi u Realu pored Argentinca Di Stefana nije mogao da dođe do izražaja. Nilton Santos i Tostao nisu mrdnuli iz otadžbine, Rivelinjo je pred kraj karijere otišao po petro-dolare u Saudijsku Arabiju, a Pele po američke "bakse" u Njujork. Zikova generacija je prva koja kolektivno pakuje kofere: "beli Pele", Sokrates, Tonjino Serezo sreću traže u Italiji, Eder u Turskoj, Falkao u Japanu… Transferi Brazilaca imaju dve "kočnice": ustaljeno mišljenje da im teško pada duže odsustvo od kuće i čuveno pravilo da svaki evropski klub može da angažuje samo dva stranca. Tu je i jezička barijera, zbog koje najradije odlaze u Portugal, čak i u niže lige, ali tek "Bosmanovim zakonom", kad padaju starosne i druge granice, Stari kontinent postaje "meka" za momke koji talenat za fudbal nose u genima. Zvezda Mondijala u SAD Romario prvi je napravio veliku karijeru, najpre u PSV Ajndhovenu, pa u Barseloni i – pokrenuo lavinu.
Poslednjih dvadesetak godina evropski klupski fudbal se nije ni mogao zamisliti bez fudbalske "sambe". Stari kontinent su preplavili Kafu, Ronaldo, Roberto Karlos, Dida, Leandro, Đovani, Žunjino Permabukano, Adilson, Ze Roberto, Emerson, Denilson, Rikardinjo, Rivaldo, Edmilson, Ronaldinjo, Adrijano, Luisao, Žilberto Silva, Kaka, Kleberson, Žilberto, Cezar Sampajo, Robinjo, Vagner Lav, Danijel Karvaljo, Marselo, Žo, Aleks, Pato, Miranda… pa imuna nije ostala ni Srbija. Od Zvezdinog tandema Vilijams-Anderson našim fudbalom su prošli mnogi Brazilci, od kojih su najviše traga ostavili "zvezdaš" Kadu i Kleo, koji je posvađao "večite" kad je sa "Marakane" prešao u Humsku i Partizanu potom doneo titulu.
Potkovani evropskim načinom shvatanja fudbala i samouvereni usled činjenice da im se tim mogao nazvati pravim "sazvežđem", Brazilci su na Svetskom prvenstvu 1998. godine bili rešeni da odbrane titulu i tako ponove uspeh Peleove generacije, do tada i nadalje jedine južnoameričke ekipe koja je trijumfovala na Starom kontinentu. Možda bi i Ronaldu i ostalim Zagalovim legionarima, uprkos nekim neubedljivim igrama (poraz od Norveške – 1:2, mučenje sa Danskom – 3:2, penal-drama sa Holanđanima) to i uspelo da se u finalu sa Francuskom nije dogodio Zinedin Zidan, tačka oslonca magičnog četvorougla "galskih petlova" (Đorkaef, Dešamp, Peti) u kojem se sve vredno na terenu dešavalo i, još više "enigma Ronaldo", koja je još dugo uzburkavala strastvenu brazilsku, i ne samo brazilsku javnost.
Slučaj je poznat, ali ni danas se ne zna pozadina ovog incidenta. Ronaldo je, navodno, uzeo ili dobio veliku dozu sedativa i da njegov cimer Roberto Karlos, a potom i lekari koji su pristigli u pomoć, nisu uspeli da ga probude. Najbolji fudbaler sveta je posle finalne utakmice izjavio da je bio uplašen za život, ali je kasnije sve demantovao, pravdajući poraz i katastrofalnu igru samo jednim lošim danom. Novinari su iskopali da je upravnik hotela u kojem su Brazilci bili smešteni u panici vikao: "Ronaldo je mrtav", a da su ga "polumrtvog" sponzori primorali da igra u finalu. Šta se zaista dogodilo ne zna se do dana današnjeg, tek, Brazil je u tom finalu sa Francuzima doživeo najubedljiviji poraz na Svetskim prvenstvima – 0:3.
Četiri godine kasnije, na prvom Mondijalu na azijskom tlu, koji su zajednički organizovali Japan i Južna Koreja, Ronaldo i ostali Brazilci bili su oni stari. Nije to bio očekivani "karneval", ali se pod Skolarijevom komandnom palicom, u sistemu u kojem je rezultat važniji od igre, stiglo do finala. A onda je Ronaldo odigrao "kan-kan" sa golmanom reprezentacije Nemačke Oliverom Kanom i sa dva pogotka, osam na turniru ukupno, doneo Brazilu petu titulu.
Protekla dva Mondijala "zemlji sambe, kafe i fudbala" donela su samo razočaranja – eliminaciju od Francuza u Nemačkoj 2010, odnosno od Holandije u Južnoj Africi 2010. godine, oba puta u četvrtfinalu, što je uz pad ispod 30. mesta na rang-listi FIFA doživljeno kao najteži udarac sujeti običnih navijača.

Strah od neuspeha
Sad je ponovo tu Luis Felipe Skolari, koji se ne obazire na priče da u njegovom timu nema magije, da mu nedostaje kreator igre, da Nejmaru, Fredu, Hulku i Žou nedostaje još jedan pravi napadač, rasni strelac, da Tijago Silva nije harizmatični kapiten, da je ekipa suviše "odbranaška"… Navikao na kritike, ovaj najpoznatiji "nosač brkova" među brazilskim stručnjacima ne čeka početak već kraj Svetskog prvenstva, pa da vidi da li će on naciji od 200 miliona selektora položiti račune ili će dobiti – kolektivno izvinjenje. Podatak da je reprezentacija pod njegovim vođstvom pobedila 15 od 16 poslednjih utakmica, a i da se taj poraz od Švajcarske dogodio još u avgustu prošle godine, ide Skolariju u prilog, ali ako taj harizmatični neverovatni dribler Nejmar ne bude bolji od Argentinca Mesija, Španca Toresa, Holanđanina Robena… svi ti rezultati u pripremnom periodu biće samo balon od sapunice.
Zemlja čijih 10.000 fudbalera igra širom belog sveta sada dočekuje svet. U atmosferi kad demonstranti mesecima zakrčuju ulice najvećih gradova i uporno uzvikuju da je "važnija jedna dečja bolnica od gola brazilske reprezentacije" osećanja su pomešana – da li se Brazil veseli Mondijalu koji kuca na vrata ili strepi zbog eventualnog neuspeha kao daleke 1950. godine, videćemo…