Znatiželja, predanost i sklonost različitim izazovima, kako je sam svojevremeno priznao, vode kroz život prof. dr Dimitrija O. Golemovića, etnomuzikologa i kompozitora (67). Iza ovog umetnika su godine rada profesora na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, brojni naučni radovi, knjige, solo pesme i horske kompozicije, potom liturgija, kantate, oratorijumi, pa sve do opere.
– Moj odnos prema onom što sam stvorio je takav da sam više uživao u stvaranju, nego u gotovom delu. A kada bi ga završio, neretko nisam stigao da mu se divim, već sam stremio ka novim izazovima. Malo je u mom životu bilo prilika za ležanje na lovorikama, već sam se jednim radom odmarao od drugog, najčešće pišući knjigu posle neke kompozicije i obratno – ukazuje Golemović u intervjuu za “Vesti”.
U okviru bavljenja tradicionalnom muzikom obišao je nekoliko stotina sela u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji, sakupivši na hiljade narodnih melodija.
Autor je niza knjiga i naučnih radova iz oblasti etnomuzikologije, nekoliko gramofonskih ploča, audio-kaseta i kompakt-diskova, kao i dve televizijske serije za decu (“Dečji tradicionalni muzički instrumenti” i “Dečje tradicionalne igre”). Kao kompozitor uglavnom piše inspirisan srpskim muzičkim folklorom, najviše vokalnu muziku. Sve što je radio i dalje radi s velikom stvaralačkom radošću i inspiracijom.
Ljubav prema pedagogiji
Na osnovu višegodišnjeg istraživačkog iskustva, šta tradicionalna muzika znači za pojedince, a šta za kolektivnu svest jednog naroda ili grupe?
– Narodu njegova muzika mnogo znači. O tome svedoči tradicionalna praksa time što skoro da ne postoji neki značajan događaj u čovekovom životu, a da nije propraćen muzikom. Zato je reč, iako važna za čoveka, morala da bude omuzikaljena i tako prebačena iz profane u sakralnu sferu.
Od 1979-2019. godine bili ste profesor etnomuzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti. Kakva su Vaša sećanja na te godine i postoji li neka razlika između studenata nekad i poslednjih godina Vašeg rada?
– Pedagogija je poziv koji najviše volim na svetu. Preneti nekom znanje za mene je sveta dužnost. A studenti? Uvek isti. Neki posvećeni onome što studiraju, a neki kao da su tu zalutali. Ipak, smatram da je odsek za etnomuzikologiju od svih odseka iz domena muzičke teorije najkompletniji, jer se pored klasičnih muzičkih disciplina, kao što su harmonija, kontrapunkt i muzički oblici, muziku posmatra u razvojnom procesu, praktično od njenog nastanka. Zato ovakav način posmatranja muzike može da bude koristan i onima koji se neće baviti etnomuzikologijom, budući da je najkompletniji.
Od mnoštva manifestacija tradicionalne muzike koje se održavaju u Srbiji, da li biste neku izdvojili kao posebnu? Godinama ste bili i predsednik žirija Sabora frulaša u Prislonici kod Čačka.
– U Srbiji ima veliki broj dobrih manifestacija tradicionalne narodne muzike. Festival frule je jedna od njih, ali i Zlatni opanak u Valjevu, Festival izvornog pevanja u Aranđelovcu, Takmičenje u pevanju “iz vika” u Novoj Varoši, te Dragačevski festival trubača u Guči. Svi oni, a i mnogi drugi koje nisam pomenuo, pomažu da opstanu narodna pesma i običaji.
Koji je motiv mladih da se bave drevnim instrumentima i pesmama?
– Mladi imaju razne motive da počnu da se gaje narodnim pevanjem i svirkom na tradicionalnim muzičkim instrumentima, a uz to i narodnim igrama. Svest o njihovom kvalitetu i značaj za sopstveni identitet verovatno su najvažniji, odnosno presudni.
Komponovali ste i filmsku muziku? Da li Vam se neko ostvarenje posebno urezalo u sećanje?
– Nažalost, pisao sam samo muziku za dokumentarni film “Karađorđe”, a za taj angažman, odnosno iskustvo, vezuju me mnoga lepa sećanja.
“O svom ruhu i svom kruhu”
Kako iz umetničkog ugla komentarišete sadašnji trenutak?
– Ovaj trenutak izuzetno je loš za stvaraoce. Čini se da nikad kao sad nije bilo tako teško realizovati ono što čovek zamisli. Čovek mora sve da radi “o svom ruhu i svom kruhu”. Tako sam pre dve godine da bih štampao svoju knjigu morao da pozajmim novac, pritom beskrajno zahvalan prijatelju koji mi je to omogućio.
Već više od godinu dana ceo svet je postao rob zarazne bolesti – korone. Da li je, i ako jeste, kako, pandemija uticala na Vaš rad?
– Uticala je tako što je onemogućila održavanje nekih manifestacija, posebno onih koje zahtevaju da čovek negde otputuje. A što se tiče rada, period od 60-ak dana koje sam proveo zatvoren u kući izrodio je libreto za moju novu operu i jedan deo njene muzike. Sad valja nastaviti i završiti započeto.
Vaša knjiga “Svaka ptica svojim glasom peva” od konačnog zaborava čuva bogato vokalno nasleđe sa ovih prostora. Knjigu prati i kompakt-disk sa 215 originalnih zvučnih zapisa tradicionalnih pesama, godinama snimanih i sakupljenih u više stotina sela Srbije, BiH, Crne Gore, Hrvatske i Makedonije.
– Ovo je nesumnjivo moja najbolja knjiga. Ona se bavi narodnim pevanjem kao karakteristikom čoveka, ali ne samo na našim prostorima, već uopšte. Zato se u njoj o pevanju govori sa aspekta teksta/stiha, melodije i sazvučne komponente. U knjizi se ove komponente posmatraju u svom zajedništvu, gde jedna utiče na razvoj druge. To je značajno, posebno za proučavaoce narodne književnosti koji pesme posmatraju samo sa aspekta teksta, a ne i muzike. Tu su iznesene određene pretpostavke o tome kako su se “rodili” stih i refren, ali i zašto se, posmatrano sa muzičkog gledišta, ljudi mogu posmatrati i podeliti na melodijska i “harmonska” bića. U knjizi je napravljen i svojevrsni kompromis, budući da je uz naučnu postala i pesmarica, uvođenjem 250 notnih zapisa pesama, ali i 215 zvučnih zapisa od kojih sam većinu lično sakupio na terenu tokom svojih 40-godišnjih istraživanja. Ko poželi da sasluša ove pesme, učiniće da ponovo ožive njihovi pevači od kojih je većina već decenijama pokojna.
Dečja radost
Napisali ste i knjigu priča “Tijani za laku noć” posvećenu ćerki.
– Kad čovek pomisli na to koliko je uspešan u svom životu, uz sve što je uradio, najvažniju ulogu ima porodica. Ja sam nagrađen sa dvoje zlatne dece, 26-godišnjim Bojanom i 16-godišnjom Tijanom. Njih beskrajno volim i ništa što sam uradio bez njih ne bi imalo smisla. Trudim se da na njih ne utičem mnogo, budući da znam da to za decu može da predstavlja opterećenje. Voleo bih da u životu budu radosni i ispunjeni, i svestan sam da će to moći samo ako rade ono što vole. To im povremeno govorim, ali na njima je da odluče šta će učiniti sa svojim životom. Pomenutu knjigu sam posvetio ćerki, budući da je njeno uspavljivanje bilo moj “posao”, ali i zbog toga što nedostaje dobra i kvalitetna literatura za decu. Ta knjiga mi je nesumnjivo najomiljenija, a i nju sam izdao uz pomoć sopstvenih sredstava. Čini me radosnim zadovoljna deca koja u krevet odlaze sa pričama kojima sam ih od srca darivao.
Da li se uloga porodice u društvu proteklih decenija promenila?
– Veoma je teško održati porodicu kod toliko napada na nju koji se svakim danom sve više povećavaju i usložnjavaju. To se posebno vidi kad je u pitanju roditeljski autoritet, ali i uloga svakog pojedinca u njoj. Porodica je bila i mora da ostane osnovna zajednica, gde se ljudi osećaju lepo, a deca sigurno i radosno. Ona je kod Srba svetinja, i oni će se boriti protiv svakog ko poželi da na nju izvrši bilo kakav uticaj, posebno onaj koji je u suprotnosti sa tradicionalnim kulturnim vrednostima.
Plodni stvaralac
Dimitrije O. Golemović je neumorni sakupljač narodnog blaga. Njegove knjige su “Narodne pesme i igre u okolini Bujanovca (u saradnji sa Oliverom Vasić), “Narodna muzika Podrinja”, “Narodna muzika užičkog kraja”, “Etnomuzikološki ogledi, XX vek”, “Narodna muzika Jugoslavije”, “Refren u narodnom pevanju, od obreda do zabave”, “Čovek kao muzičko biće”, “Pevanje uz gusle”, “Tijani za laku noć”, “Svaka ptica svojim glasom peva”… Snimio je brojne gramofonske ploče i audio-kasete kao što su “Pođo’ niz polje, ne znam niz koje”, “Narodna muzika Takova”, “Vrani se konji sedlaju – izvorna pevačka grupa KUD-a Petrova gora – Kordun. Njegova autorska dela su “Ciganske pesme (za sopran i klavir)”, “Pesme zavičajne”, “Božanstvena liturgija pređeosvećenih darova”, “Hramov zavet”, “Dečak koji se ničeg nije bojao” (opera)…
Oboa očev dar
Da li je muzika izabrala Vas, ili ste vi izabrali muziku?
– Mislim da je to bilo obostrano. Sve je počelo od toga što sam kao dete pevao po celi dan, a onda me je otac usmerio, namenivši mi obou kao instrument koji bi trebalo da učim. Kasnije je opet bilo na meni, budući da se nisam našao u ulozi oboiste, pa sam se usmerio prema drugim stvarima. Otuda i moje studiranje pevanja, ali i kompozicije i etnomuzikologije – govori Golemović.
Maza – svetlo u mraku
Obožavate životinje, Vaš kućni ljubimac je često sa Vama i na slikama?
– Kao mališan nisam imao priliku da imam kućnog ljubimca, prvenstveno iz razloga što smo sestra i ja sa roditeljima živeli u malom stanu. Mnogo je prošlo vremena dok nisam nabavio psa, prvo sa Natašom, svojom pokojnom ženom, a onda i kad sam kao udovac nastavio da živim sa svojom devetogodišnjom ćerkom. Zanimljiva je priča kako sam došao do Maze. Prijateljica, čija sestra je imala leglo bišona, znajući za moju situaciju, jednom mi reče da našem “tronošcu” nedostaje jedna noga i predloži da uzmemo jedno štene. Složih se s tim i posle tri meseca odoh sa Tijanom u Pančevo. I tako je u naš život ušla Maza, što smo i ćerka i ja doživeli kao kada neko upali svetlo u mraku. U druženju sa Mazom ne uživamo samo mi, već i drugi, tako da ona svako leto po dva meseca provede kod mog kuma Bobana u Petrovcu na Mlavi, gde se o njoj brižno staraju i Boban, a i Ika, njegov sin.
Penzija “opasno” stanje
Odnedavno ste u penziji. Da li sada radite još više, jer imate više vremena da se posvetite istraživanju i komponovanju? Čime ste okupirani?
– Penzija je poprilično “opasno” stanje. Vreme nekako kao da se ubrzalo ili sam se ja usporio, tako da prolaze dani, a da ništa značajno ne uradim. Osim, naravno, što kuvam, u čemu nalazim posebno zadovoljstvo. Okupiran sam i svime i ni sa čim. Kuvam, dosta vremena provodim na društvenim mrežama, svakoga dana odlazim na čašicu razgovora sa svojim prijateljima u obližnji kafić Dalas, ali se takođe spremam i da se ozbiljnije pozabavim nekim od poslova koje imam u planu da završim – operu i da napišem bar jedan od dva romana, kao i knjigu dečjih pripovedaka.
