Frankfurt, grad banaka, trgovine, bogate istorije i kulture. Za oko 2000 godina, koliko ima od njegovog osnivanja, bio je svedok brojnih uspona i padova, razaranja i izgradnje. Krunisao je mnoge nemačke careve, a kroz njega je vekovima unazad prošlo nebrojano mnogo ljudi iz svih krajeva sveta.
Danas, Frankurt je “zlatno srce” Evropske unije i finasijski centar poznat i po ljudima sa Balkana, koji su dali svoj doprinos bilo da su tu “na crno”, bilo da su doktori nauka, privrednici, profesori ili sportisti poput Mijata Gaćinovića, fudbalera Ajntrahta i reprezentativca Srbije.
Zlatni Orlić sa Novog Zelanda, posle samo 2 sezone u Vojvodini, u kojoj je bio i najmlađi kapiten u istoriji kluba, stigao je u Ajntraht iz Frankfurta 2015. godine. Od tada do danas, Gaćinović se ustalio u startnoj postavi Orlova sa Majne, a ekskluzivno za Vesti govori o svojoj karijeri, reprezentaciji, Frankfurtu kao “drugoj kući” i “aktuelnom momentu” – vremenu provedenom u karantinu tokom korone:
– Bilo je jako čudno, pogotovo kod nas u Ajntrahtu jer smo imali 2, 3 pozitivna slučaja među samim igračima. Tako smo morali svi po 14 dana u karantin bez ikakvih izlazaka. Tako je počelo.
– Svima su iz kluba doneli po kućni bicikl i onda smo vežbali uz predviđeni program. Posle toga, mogli smo da izađemo van i trčimo, a brzo su krenuli i treninzi u malim grupama, pa se vremenom sve normalizovalo – počinje svoju priču i otkriva da pandemiju nije olako shvatio:
– Ovde nije bilo nekih mera prestogih, mogli smo da izađemo i prošetamo. Ipak, nije mi bilo sve jedno, jer svi imamo porodice, ne radi se samo o vama. Bili smo maksimalno oprezni. Sada se većina stvari vratila u normalu.
I zaista, Nemačka Bundesliga prva je od “liga petice” koja je nastavila sa mečevima, doduše pod posebnim merama. Publike nema na tribinama, golovi se slave bez kontakta, rastojanje mora da se poštuje van terena.
– Iskreno ne volim fudbal bez navijača jer se fudbal igra zbog njih, kao i zbog emocija koje delite sa njima. Ali, u ovoj situaciji moramo da igramo ovako do kraja. Iskreno, ne mogu da dočekam da se vrate navijači na tribine i da igram pred 50.000 ljudi. Imamo jako dobre navijače, uvek smo više bodova osvajali i pružali bolje partije kada su oni bili tu.
Mijat važi za igrača velike fudbalske inteligencije, od prvog do poslednjeg minuta fokusiran je na dešavanja na terenu, a njegova lopta, prema rečima saigrača, često “ima oči”, a svaki potez smisao. Ipak, nije sve išlo lako od momenta kada je kročio u Frankfurt.
– Kada sam došao u klub, priključio sam se kasno i nisam prošao pripreme zbog Svetskog prvenstva za mlade i zlata koje smo te 2015. osvojili sa Srbijom na Novom Zelandu. Sezona je već skoro počela. Bila je jako velika razlika između srpske i nemačke lige. Trebalo mi je malo vremena da se priviknem. Takođe, i ekipi nije išlo tada baš najbolje. Taman sam bio počeo da igram i uhvati me mononukleoza. Posle svega, u ekipu dolazi Niko Kovač na mesto trenera. On mi je dao šansu da igram i pomogao sam dosta da ostanemo u ligi. Od tada je sve krenulo na bolje.
Iz sezone u sezonu, Mijat je igrao sve bolje, pa je tako usledilo i interesovanje velikih kllubova za njega. Tako ga je pratio i veliki Žoze Murinjo u vreme dok je vodio Mančester junajted 2017. godine.
– U to vreme sam igrao u zaista dobroj formi. Uvek se priča o tim stvarima kada igrate dobro. Ovde ste svima na radaru. I tada, i sada, mislim da je Bundesliga dobra sredina za dalje korake u karijeri. Zadovoljan sam klubom u kojem sam sada, treniram i znam da mogu još bolje.
Start Nibela zaledio navijače i porodicu
Gaćinović je doživeo strahovit udarac u decembru prošle godine na utakmici Ajntrahta sa Šalkeom. Taj meč obeležio je faul golmana Aleksandera Nibela koji je kopačkom u grudi udario srpskog reprezentativca.
– To svuda može da se desi. Bio je to težak faul, ali srećom sve je prošlo dobro. Znam da nije bilo namere, a on se izvinio. To je bilo to. Nisam mu ništa zamerio. Moji su se kući zabrinuli kada su videli, ali srećom ništa nije puklo.
Od Bajerna i Arsenala do poraza koji “bole”
Kada je reč o ovoj sezoni, Ajntrahtu ne ide najbolje. Tim je na sredini tabele bez velikih šansi da se bori za evropska takmičenja, a Mijat otkriva i zašto je to tako:
– Ove sezone je najveći problem bilo to što nismo bili konstantni. Često govore, otišao je ovaj i onaj, ali, i pre početka one prošle sezone, kada su odlazili igrači, govorili su da ćemo se boriti za opstanak, a bila je fantastična sezona. Tada smo se do kraja borili za Ligu šampiona, borili se za finale Lige Evrope i sve je bilo odlično. Ekipa uvek može da nadoknadi pojedinca. Ipak, ta konstantnost nam je ove sezone izostala. Imali smo fantastične utakmice, pobedili Bajern 5:1, pobedili Arsenal u Londonu, ali te uspehe nismo potvrdili na “manjim” mečevima, da ih tako nazovem.
Trebinje se ne zaboravlja nikad
Tokom pandemije korona virusa Mijat nije zaboravio Trebinje, mesto iz kojeg potiče, pa je tako donirao novac kako bi pomogao da sve prođe mnogo bezbolnije.
–Trebinje mi mnogo znači. Mnogi ljudi misle da sam ja rođen tamo, ali ja sam rođen u Novom Sadu. Ipak, Trebinje smatram mojim gradom. Ta donacija je bila da se prikupe određena sredstva da bi se predupredilo da bude mnogo slučajeva, jer je tamo bila ok situacija tokom pandemije. Jako mi je drago zbog toga.
Mijatov otac Vladimir nekada je igrao fudbal, a sada je trener Spartaka iz Subotice. Baš zato se nameće i pitanje ko je bolji fudbaler, otac ili sin:
– Vlada će da kaže da sam ja, a ja moram da kažem da još nisam bolji od tate, ali da radim jako na tome da budem bolji. Pratim dešavanja i sada u našem fudbalu. Pogotovo sada Spartak jer je tata trener, kao i bivši klub Vojvodinu. Gledam i Zvezdu i Partizan, kada je derbi i kada igraju u Evropi.
Srpska kolonija u Frankfurtu
Tokom sezona u klubu, Mijat se, i te kako, dobro uklopi u sredinu. Naučio je jezik, upoznao grad, a kako ističe, mnogo naših ljudi u gradu, uvek je spremno da pomogne i nađe se “ u nevolji”. Sa druge strane, on na brojen pozive za autograme i fotografisanje uvek odgovori, popriča sa judima koji ga svakodnevno prepoznaju na ulici.
– Ja se u Frankfurtu osećam kao kod kuće, a to je jako teško da se nađe u inostranstvu. I u klubu i u gradu ima dosta stranaca i stvarno smo svi super prihvaćeni. Od početka se ovde osećam kao da sam domaći, iako sam se ja trudio da se prilagodim i naučim jezik, jer to je važno. Ko god ode odavde, i sa kim god se čujem, svi kažu da im nedostaje Ajntraht i Frankfurt.
– A naši ljudi… Često nas prepoznaju, sa svima se ispričamo i često se zadesi da nam naši ljudi pomognu, šta god da nam treba tu su. Vreme u Frankfurtu provodim uglavnom sa porodicom, a tu je i Kostić, koji igra sa mnom u klubu.
Iako fudbalere često bije glas da mnogo izlaze, “luduju” i žive potpuno drugačije od većine, Mijat se opredelio za miran, porodični život uz suprugu i porodicu. Baš je i to jedan od razloga zbog kojeg mu Frankfurt kao grad prija i glada ga kao “drugu kuću”.
– Iskreno, kafane mi ne znače toliko, jer ovde sam 5 godina, a možda sam 5 puta otišao u naše kafane. Slabo izlazim. Tu smo Kostić i ja, ranije je bio i Jović, pre potpisa za Real, a sa nama je bio i Rebić. Družili smo se dok je Luka bio tu. Naravno, bilo je drugačije kada smo svi bili na okupu, a sada se družimo Kostić i ja.
Nemački mentalitet
“Moram da prihvatim nemački mentalitet da bih uspeo”, jednom prilikom je izjavio fudbaler Srbije. On svoju tvrdnju za Vesti pojašnjava činjenicom da “uvek moraš da radiš, želiš i napreduješ”, kako bi bio uspeo u strnaoj zemlji i postao bolji.
– Ovde moraš da prihvatiš neke stvari i prilagodiš se da bi toliko vremena ostao. Ovde šta kažu, tako bude, uvek znaš na čemu si. To je jako važno. Kod nas to nije uvek tako, i to mi je recimo smetalo. Što se tiče same igre, najviše sam prihvatio to da igram u oba pravca. U Srbiji sam uglavnom igrao u jednom pravcu, samo napred. Ovde moraš dosta više da trčih, baviš se defanzivom. To sam promenio u igri.
Direktno iz Vojvodine Gaćinović je, kao jedan od najmlađih kapitena kluba ikada, prešao u nemački tim. I pored poziva Zvezde i Partizana, poštovana je odluka prvog čoveka popularnih Lala.
– Dugo se pisalo o “večitim rivalim”. I jedni i drugi su dugo hteli da me dovedu. Ali, kada sam došao u Vojvodinu predsednik je bio pokojni Bata Buturović. Sa njim sam imao super odnos i on je stvarno bio dobar prema igračima. On nije bio za to da se iz Vojvodine ide u Zvezdu i Partizan, tako da smo svi mi to poštovali. To je bila njegova ideja, koju smo poštovali.
Reprezentacija – Zlata sa Orlićima pa neodlazak u Rusiju na Mundijal
Kada je reč o reprezentaciji Srbije, Mijat je sa mladom reprezentacijom uspeo da se popne na “krov Evrope” 2013. godine, da bi dve godine kasnije osvojio zlato na Mundijalitu i tako se upisao u istoriju domaćeg sporta.
– To je najbolji osećaj na svetu kada sa svojom zemljom možete tako nešto da postignete. Naročito mi je drago to Svetsko prvenstzvo jer je stvarno neverovatan uspeh. Postigli smo ga na jedan zaslućen i fantastičan način.
– Ta grupa momaka na čelu sa Veljkom Paunovićem i njegovim stručnim štabom je stvarno disala kao jedan. To je skoro glavni razlog zašto smo to uspeli da uradimo – u dahu priča trofejni fudbaler i dodaje da često sanja gol koji postigne na javi. Upravo to se i desilo kada je protiv Gruzije debitovao za A reprezentaciju.
– Tačno je da sam sanjao taj gol. Nekada se sve namesti. Baš imam osećaj da ću da dam gol. To se ne dešava često, ali se namesti da ispadne tačno i ostvari se. To se isto recimo desilo i ovde u Nemačkoj u finalu Kupa. Pred debi za reprezentaciju Srbije, sve se ponovilo. Imao sam taj osećaj, dosta ljudi mi je i pisalo o tome pre meča i desilo se.
Hladan tuš Krstajića
Ipak, gorak ukus ostavio je njegov neodlazak na Mundijal u Rusiju 2018. godine. Posle odličnih kvalifikacija koje je odigrao pod trenerskom palicom Slavoljuba Muslina, usledio je “hladan tuš” od strane tada novog selektora Mladena Krstajića.
– Ne mogu da kažem da mi je bilo sve jedno i da mi nije smetalo. Lagao bih kaa bih rekao da me to nije pogodilo. Zbog toga se desilo posle i “ono” sa Krstajićem jer nisam prešao preko nekih stvari. Lagao bih kada bih rekao da je sve bilo samo “nema veze”. Nisam mislio da je sve ok, držao sam sve u sebi, pa je isplivalo. Bitno mi je bilo da budem tamo jer sam radio vredno i zaslužio poziv igrama. Najviše me je pogodio način na koji su nam to saopštili. Momci znaju koji su bili sa mnom. Svi smo se našli u toj situaciji i nikome nije bilo lako.
Posle svega, fudbaler Ajntrahta je ponovo sastavni deo tima Srbije koju očekuje baraž Lige nacije koji vodi do Evropskog prvenstva. Bio bi to prvi put od 2000. godine da igramo u završnici šampionata Starog kontinenta i ujedno ostvarenje sna za fudbalere i navijače.
– Jako nam je važno to Evropsko prvenstvo. Moramo dobro da se spremimo za Norvešku koja je jako neugodan protivnik. Biće sigurno jako težak zadatak, ali moramo da se spremimo na najbolji način za tu utakmicu i, naravno, ako Bog da da prođemo, kao i to finale isto. Ako prođemo Norvežane, čeka nas još ta jedna jako teška utakmica.
I dok brojne javne ličnosti imaju velike prohteve, Mijat je skroman u svojim željama.
– Uvek želim da budem najbolja verzija sebe i da uvek napredujem. Težim da budem najbolji koliko gd mogu i radim. Naravno, uvek dajem sve od sebe i to mi je najvažnije. Verujem da mogu još dosta da napredujem. A privatno… zdravlje, porodica. Sada imam i sina i ženu, tako da su mi oni najvažniji, kao i roditelji.
