Nažalost, sve je manje Francuza, ali i Srba, upoznato s jakim, istorijskim korenima koji povezuju dva naroda. Svi se busamo u grudi o danima slave iz Prvog svetskog rata, a zapravo o tim događajima znamo tek neke opšte fragmente. Zato je podjednako važno da se, uz očuvanje ćirilice kao simbola srpskog identiteta, razmisli i o dopunskoj nastavi u kojoj će deca učini o slavnoj prošlosti svojih predaka, ali i da se kao država potrudimo da Francuze podsetimo na te neraskidive veze.
Ovo poručuje jedna od legendi srpskog aktivizma u Francuskoj, 85-godišnji Petar – Pepi Petrović. Jedini Srbin koji je punih 30 godina s ponosom nosio srpsku trobojku tokom nacionalnog praznika Dana primirja, koji se u Francuskoj svakog 11. novembra održava kod Trijumfalne kapije, Petrović je posetio dopisništvo “Vesti” u Beogradu i iz prve ruke nam “vojnički referisao” o aktivnostima ovog udruženja, ali i planu da već sledeće godine u maju povede na Kosovo grupu francuskih generala i pukovnika, ali i političara – predsednika nekoliko opština u Francuskoj, kako bi se svojim očima uverili zbog čega je to za Srbe “sveta zemlja”.
Uz ulicu i bronzana ploča
– Među istaknutim penzionisanim francuskim generalima i oficirima već sada vlada veliko interesovanje za taj put. Političari su jedno, ali francuski vojnici, posebno oficiri, obožavaju Srbe i to prijateljstvo će trajati koliko i mi trajemo. Zato već sada moram da skraćujem spisak onih koji žele da pođu na ovaj put i ograničim broj na petnaestak ljudi. Sve drugo bi podrazumevalo daleko ozbiljniju organizaciju – priča Petrović.
Objašnjava da je u planu da se obiđe najveći deo Kosmeta i sve najvažnije srpske svetinje, od Gračanice do Dečana.
– Moja ideja je da se u nekim od tih svetinja i noći, i ne samo tamo, već da organizujemo da to bude i u srpskim enklavama. Na taj način bi se naši francuski prijatelji svojim očima uverili o teškom položaju srpskog življa na Kosovu – u dahu priča Petrović.
Jedan od osnivača i čelnika Francusko-srpskog udruženja dobrovoljaca u ratu 1912-1918, ali i legenda aktivizma srpske zajednice u ovoj zemlji Petrović kaže da je u toku projekat započet 2011. da svaka ulica, koja u Francuskoj nosi ime kralja Petra Prvog Karađorđevića, dobije i adekvatnu bronzanu ploču. Na njoj bi se našli svi oni ključni biografski podaci zbog kojih je kralj Petar podjednako bio uvažavan i među Srbima, ali i među Francuzima.
– Jedna od takvih bronzanih tabli, povodom stogodišnjice od smrti kralja Petra Prvog Karađorđevića, postavljena je krajem novembra na obali Atlantskog okeana, u Kaburu, u Aveniji koja nosi ime kralja Petra. Mada u Francuskoj živim od 1966. i trebalo bi da važim za dobrog poznavaoca naše istorije, ni ja nisam znao da postoji ulica kralja Petra i u Kaburu. To sam saznao od jednog našeg čoveka iz Crkve i čim sam se vratio kući uputio sam pismo predsedniku opštine sa molbom da nam izađe u susret kako bismo postavili bronzanu ploču. Veoma brzo je usledio poziv njegove sekretarice i sve je utanačeno. O svemu sam obavestio i našu ambasadu koja se, naravno, odazvala zato što je veoma važno da Srbija bude prisutna na svim ovakvim događajima koji nas promovišu – istakao je Petrović.
Na ploči, radu poznatog srpskog akademskog skulptora Ljubiše Mančića piše: “Petar I
od Srbije (1844-1921), đak Sen-Sira (francuske vojne akademije), demokrata, heroj, oslobodilac.”
Potrebna bolja propaganda
Istovetna ploča je postavljena pre tačno 10 godina u Parizu, u aveniji koja takođe nosi ime po slavnom srpskom kralju, a ideja Petra Petrovića je da takvu bronzanu ploču ponesu svi gradovi u Francuskoj koji nose ime kralja Petra Prvog.
– Međutim, i tu smo kao narod zatajili. Evo, do danas čak ne znamo ni koliko je tih ulica. Ja sam preko internet pretraživača otkrio da ih u Francuskoj ima pet, ali sam uveren da ih je daleko više. Zato pozivam moje sunarodnike da, ako već žive ili prolaze ulicom koja nosi ime kralja Petra, obaveste ili “Vesti” ili naše udruženje kako bismo kompletirali spisak – kaže Petrović.
Dodaje da to nije i jedini nemar koji Srbi iskazuju prema svojoj istoriji.
– Jedno vreme smo se i bukvalno stideli svoje istorije, a sada se “busamo u grudi”; a zapravo i dalje znamo veoma malo. Voleo bih da grešim, ali malo Srba uopšte zna da je kralj Petar preplivao Loaru. Ne znamo kako i zašto je uopšte dobijao ulice širom Francuske, pa čak ni da ima spomenik u Orleanu. A on je taj spomenik zaslužio zato što je u francusko-pruskom ratu bio raspoređen kao potporučnik prve brigade druge divizije 15. korpusa Armije Loare kod Orleana sa zadatkom da štiti put za Pariz, Lez Ed i predgrađe Banijera. U herojskoj borbi u predgrađu Banijer zarobili su ga pripadinici Prvog bavarskog korpusa 11. oktobra 1870. godine. Knez Petar Karađorđević je tada bio potporučnik i borio se pod pseudonimom Pjer Kara. Pobegao je iz zarobljeništva tako što se presvukao u odeću mlinara i glumeći da je pijan “zaradio” šamar bavarskog narednika koji ga je izbacio iz logora. Kralj Petar je zatim preplivao Loaru i priključio se saborcima. Mislim da u Srbiji malo ljudi zna ovaj podatak, ali ga odlično znaju francuski oficiri i zato cene i njega, ali i naš narod. Oni, za razliku od nas, ne zaboravljaju istoriju. I mi moramo da budemo mnogo aktivniji, da ih stalno podsećamo na bratske veze stvorene u borbi za slobodu. Za to nam treba dobra strategija i još bolja propaganda – zaključuje Petar Petrović.
Bruka sa puškom
Petrović ističe da je u prošlosti Srbija činila mnoge, pa čak i neverovatne greške. Otkriva jednu iz perioda kad je Francuska počela da gradi Muzej Prvog svetskog rata koji se prostire na više od 8.000 kvadratnih metara.
– Srbija je za svoju postavku dobila četiri kvadratna metra kako bi što bolje predstavila svoju ulogu u Velikom ratu. Predlog uprave muzeja bio je i da se izloži originalna ili replika puške koju su srpski vojnici koristili u borbama, a posebno tokom probijanja Solunskog fronta. Žan-Pjer Verne, francuski istoričar, pisao je svim institucijama u Srbiji, ja sam potom obigravao sve institucije, da bih na kraju otišao i kod direktora Zastava oružja sa molbom da se uradi barem verna replika puške. Posle izvesnog vremena iz Srbije je zaista stigla puška, ali kad je sanduk otvoren – videlo se da je reč o partizanskoj pušci iz Drugog svetskog rata?! Autori muzejske postavke su, naravno, odmah vratili taj “eksponat” jer ne odgovara istorijskim činjenicama. Srpska postavka u tom Muzeju postoji, ali tako što su Francuzi napravili maketu srpskog vojnika, predstavljeni su neki radovi skulptora Ljubiše Mančića i izloženo je nekoliko fotografija Milunke Savić. I to je sve – s gorčinom kritikuje Petrović.
Vojničko groblje
Petrović ističe da će sledeće godine uslediti detaljna sanacija Srpskog vojničkog groblja u mestu Tije, gde je sahranjeno 748 srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata.
– Među svim tim pravoslavnim krstovima nalazi se i jedan polumesec, nadgrobni spomenik Esad-paše Toptanija, koji je prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije pokazao veliku ljubav prema srpskom narodu. Ali na ovom groblju nalazi se humka Dragiše Cvetkovića, predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije i generala Petra Živkovića i Bogoljuba Jevtića… Do pre nekoliko godina za održavanje ovog groblja bilo je zaduženo francusko Ministarstvo odbrane, ali nedavno mi je rečeno da je to sada u nadležnosti Udruženja starih ratnika – naglašava Petrović.
Šajkača i trobojka
Sagovornik “Vesti” ponosno ističe da se dugo godina na proslavi Dana primirja na Trijumfalnom trgu, uz francuske, jedino još vijorila srpska trobojka koju je on ponosno nosio u ime Srba i Srbije.
– Dok su Solunci još bili živi, na ceremoniji u Parizu su od stranaca učestvovali samo Srbi, o čemu se malo zna. Mislim da je samo jednom učestvovao predstavnik engleske Asocijacije veterana i to je bilo sve. Na toj svečanosti sam i upoznao admirala Anrija Lakaja, predsednika društva Memorial de Front d’Orient
. Noseći na jednoj ceremoniji srpsku zastavu stavio sam na glavu našu šajkaču. Prišao mi je jedan gospodin i zbunjeno rekao: “Vi ste izgleda Srbin. Vidim da nosite srpsku kapu.” Objasnio mi je da je njegov otac bio na Solunskom frontu i da je dobro upoznao srpsko junaštvo. Razmenili smo telefone i od tada traje i naše prijateljstvo. Na moj predlog, 2020. godine, povodom Dana državnosti Srbije, predsednik Aleksandar Vučić odlikovao ga je Sretenskim ordenom – Zlatnom medaljom za zasluge.
Milošević prvi primio Solunce
Kao jedan od primera da se Srbi lako odriču svoje istorije, Petrović navodi podatak da su Solunci sve do početka devedesetih godina i buđenja “srpske svesti” bili tabu-tema o kojoj se veoma malo i govorilo i pisalo.
– Mnogi ti Solunci su prošli mirnodopsku golgotu posle Drugog svetskog rata. Ne samo što ih novi režim nije uvažavao, već su mnogi i zatvarani i degradirani u svakom smislu. Verujete li da je prvi državnik, koji je primio Solunce, zapravo bio Slobodan Milošević? Tito ih nikad nije primio. Ne ulazim u politiku da li je Sloba to uradio zarad sopstvene promocije ili ne, ali lepo je bilo da ih je neko dočekao onako kako se srpski junaci moraju dočekivati. Bio sam na tom prijemu i plakao sam od sreće – priznaje Petrović.
