Po povratku sa posla Davidova majka je krenula u nabavku u samoposlugu, a on je pošao da joj pomogne u nošenju namirnica. Na tom putu prolazio je parkom, kad mu je sa leđa prišao napadač i svom snagom udario ga čekićem (u drugoj varijanti šrafcigerom) i pobegao.
Mladića su prolaznici našli okrvavljenog, obavestili hitnu pomoć, koja ga je sa teškim povredama mozga prebacila u bolnicu. David je sutradan preminuo. Napadač-ubica je uhapšen, policija vrši istragu i još ne daje nikakve informacije.
Ambasada: Uradili smo što smo mogli!Povodom ubistva mladog Davida Ivkovića obratili smo se Ambasadi Srbije u Parizu i dobili tumačenje: – To je stvarno velika tragedija, nezamisliva. Ambasada je uradila ono što je u njenoj nadležnosti, nismo mogli da izlazimo iz naših ingerencija. Nismo imali ni elemente događaja i njegove pozadine. Mladić je dvojni državljanin, srpski i francuski, nesreća se dogodila na teritoriji Francuske. Mi smo stupili u kontakt sa majkom, izjavili saučešće – rekli su nam u Ambasadi. |
Francuski mediji o ovom slučaju nisu izveštavali, nigde se nije pojavila ni vest, nijedan tekst. U šoku i u svojoj boli sve razgovore odbijaju i nesrećni roditelji sina jedinca.
– Za njih su sva svetla ugašena, nikad više sunca, ostala im je pomrčina. Ono što boli je da ih niko od strane Ambasade Srbije u Parizu nije kontaktirao, niko posetio, niko došao na poslednji ispraćaj na groblju u Viltanuzu. A na večni počinak došlo je 150 Arapa njegovih prijatelja, došli su i članovi svih naših KUD-ova – Prijateljstvo, Sv. Nikola, Biseri, Mladost, Izvor, Abrašević. Svi su plakali. David je bio i sin i mladić bez greške, bez mrlje, miran, dobro vaspitan, pošten, nije se svađao, nije se tukao, završio je školu, igrao fudbal, svi su o njemu govorili sve najbolje – sa puno gorčine dopisništvu "Vesti" obratio se dugogodišnji dijasporski aktivista veteran Raša Ilić.
Saznavši za tu tragediju on je posetio roditelje, potom otišao i do gradonačelnika Sen Deni Diđe Pajara, koji se stavio na raspolaganje nesrećnim roditeljima.
– Opština Sen Deni je izašla u susret, ali je i dužnost naše Ambasade bila da reaguje, a od njih ni traga ni glasa, nisu došli kući, nisu došli na sahranu. To je posebno pogodilo Davidove roditelje, kao i Srbe nastanjene u departmanu sa prefiksom 93. A bezrazložno je ugašen mladi srpski život.
Raša nastavlja sa poređenjima:
– Kada je u Beogradu nastradao fudbalski navijač Francuz Bris Taton, digla se kuka i motika, mesecima je o tome brujalo u Srbiji i Francuskoj, podiglo se na najviši, pa i politički nivo, raspirivala se mržnja između Srba i Francuza, svakodnevno su praćena suđenja, odvagana je visoka materijalna odšteta, ulicu su po njemu nazvali. Sada, kada je ubijeno srpsko dete, nijedne reči. Zašto se ne oglašava naše Ministarstvo spoljnih poslova? Gde je Ambasada Srbije? Je su li oni ovde zbog nas ili svojih interesa?
Tragedija je velika. Davidov život se ne može vratiti. U ovakvim situacijama slaba je pomoć i od utehe, ali kako kaže Raša Ilić:
– Ipak, ljudi smo, kad se bol deli – bar je malo lakše.
