Pre nekoliko dana imao sam višesatni razgovor sa jednim francuskim publicistom koji priprema doktorsku disertaciju o odnosima Srba i Hrvata, sa naglaskom na položaj Srba u Hrvatskoj. Tražio je da čuje šta moja malenkost o tome ima da kaže.
Iz razgovora izdvajam jedno pitanje ali ne njegovo, već moje. Po okončanju priče, kada je diktafon već bio isključen i piće popijeno, a na osnovu njegovih pitanja iz kojih se videlo solidno poznavanje teme, pitao sam ga da li je on usamljen slučaj u Francuskoj, odnosno, znaju li i drugi kao on šta se na prostoru nekadašnje Titove države zaista događalo početkom devedesetih godina.
Znaju mnogi, odgovara Francuz. Pa što ste onda – pitam ga – bez izuzetka, u svim francuskim medijima od Srba pravili nove naciste i monstrume.
Zato što u svakom sukobu, bio on u stvarnosti ili na filmu, publika traži podelu na dobre i loše, žrtvu i agresora. Vi Srbi niste davali ni žutu banku na medijsku propagandu, a pored toga bili ste na putu ostvarenja nekih interesa velikih sila. Zato smo vas našoj javnosti predstavljali kao ubice i divljake – reče mi Francuz.
Tu osetim potrebu da priču nastavim tamburanjem na žici starog srpsko-francuskog prijateljstva i svog sagovornika vratim u prošlost, na Prvi svetski rat u kojem su Srbi i Francuzi bili saveznici, čije su armije (srpska više nego francuska) probile Solunski front i ubrzale okončanje tog velikog svetskog sukoba.
Na moje veliko zadovoljstvo dobio sam odgovor koji kao tezu već godinama širim među Srbima, posebno onima koji su skloni traženju bratskih naroda i gajenju starih i uspostavi novih iluzija. Šta je na tu temu rekao moj novi poznanik iz Francuske.
Otprilike: Mi Francuzi smo veliki evropski narod, vi Srbi ste mali narod i u takvoj situaciji nismo bili i ne možemo da budemo saveznici. Igrom slučaja u Prvom svetskom ratu našli smo se na istoj strani i to je sve.
Još je dodao kako i danas, istina, mnogi Francuzi, uglavnom oni u godinama, sa velikim poštovanjem pričaju o Srbiji i Srbima ali, naglasio je, to su pojedinačni odnosi koji nikada ne utiču na državnu politiku.
Koliko god se taj moj pomalo nadmeni sagovornik iz Pariza sa (ne)opravdane visine odnosi prema Srbima i Hrvatima (njemu je to isto kao sukob dva plemena u Africi) sa nemalim unutrašnjim ushićenjem gledao sam njegovo zabezeknuto lice kada sam ga upitao zna li da je američka NASA pre nekoliko godina među deset najvećih umova u istoriji ljudskoga roda svrstala i dvojicu Srba sa prostora današnje Hrvatske.
Nemoguće, kazao je. Moguće, odgovorio sam, zovu se Nikola Tesla i Milutin Milanković.
A što se tiče Srba u Hrvatskoj Francuz misli da njihov sadašnji i budući položaj ne zavisi od Hrvata, već od Nemaca. Šta god Nemci kažu Hrvati će to da urade, čuo sam od moga sagovornika. Ovome se, budimo iskreni, ništa ne može dodati.
