Među posmatračima Rusije i stručnjacima za međunarodne odnose sve je prisutnija kućna radinost fokusirana na politički pad ruskog predsednika Vladimira Putina, piše “Forin polisi”.
To je razumljiva želja – ali je do sada više ukorenjena u optimizmu u pogledu karmičke pravde nego u stvarnosti. Doslovno svaki neuspeh Kremlja biva okarakterisan kao “početak kraja Putina” i njegovog režima.
Nedavno neorganizovano povlačenje i “regrupisanje” ruske vojske pred dramatičnom ukrajinskom ofanzivom pokrenulo je još jedan talas preuranjenih nagađanja o Putinovom predstojećem kraju, neuravnoteženih bilo kakvim razmatranjem izvora njegove političke izdržljivosti i stabilnosti, koje su ga održale na vlasti kroz razne krize.
Nakon što je nasledio Borisa Jeljcina na mestu predsjednika 2000, Putinova popularnost osnažena je dramatičnim rastom ruske ekonomije – u proseku za sedam posto godišnje gotovo deceniju – ali tragično zbrkani odgovori vlade na talačku krizu u pozorištu u Moskvi 2002. i na napad na školu u Beslanu 2004. doveli su do preuranjenih političkih nekrologa za Putina.
Invazija na Gruziju promenila sve
Sve se promenilo 2008, kada su Putinova invazija na Gruziju, globalna finansijska kriza i pad cena nafte u svetu izbrisali hiljadu milijardi dolara u ruskim deonicama i doveli do smanjenja BDP za osam posto. Više političkih smrtovnica najavilo je “kraj Putinove ere”: Sada kada je dinamična ruska ekonomija na kojoj se zasnivao Putinov legitimitet bila mrtva i pokopana, sigurno je njegova politička karijera sledeća na redu. Pa ipak, zahvaljujući dobroj ekonomskoj politici, Putin je preživeo oluju.
Dok se država još oporavljala od velike recesije iz 2011-2012, čisto formalni reizbor Putina i njegove stranke Ujedinjena Rusija potresen je antikorupcijskim protestima u Moskvi i širom Rusije. Proglasili su ih najvećom pretnjom po Putinovu vlast do tada, a stručnjaci, opozicioni političari i strani lideri opet su ih nazvali “početkom kraja Putina”. Koristeći kombinaciju nagrada i kazni – mera izborne transparentnosti i selektivne represije – ljutnja je splasnula i Putin je izdržao.
“Zaboga, ovaj čovek ne sme ostati na vlasti”
Retorika se ponovo zaoštrila u odgovoru na Euromajdansku revoluciju u Ukrajini tokom 2013. i 2014, jer će Putinova aneksija Krima koja je usledila i rat preko posrednika u Donbasu sigurno biti “kraj Vladimira Putina”. Ili će ekonomske sankcije Zapada i ruska ekonomija u raspadu biti njegov kraj. Naprotiv, Putinov nacionalistički zaokret ka legitimitetu kroz identitet pre nego ekonomski uspeh samo je izgleda dodatno osnažio njegovu vladavinu.
Putinova eskalacija u sveobuhvatnu agresiju u Ukrajinu u februaru ove godine, pokrenula je apsolutni plimni talas prognoza o Putinovom kraju, posebno kada je – u svom govoru u Varšavi u martu s ciljem osnaživanja evropskog jedinstva – američki predsednik Džo Bajden iznenada rekao: “Zaboga, ovaj čovek ne može ostati na vlasti.”
Možda je to bio gaf, možda je naglas rekao ono što je hteo da prećuti, ali zapadni lideri, stručnjaci i ruski disidenti su se većinom složili: ova invazija će upropastiti Putina.
Nadživeo svoj “kraj”
Da li je ovo događaj koji će stvarno, konačno, dokrajčiti Putina? To će vreme pokazati. Ali zbog 20 godina koliko je Putin nadživeo svoj navodni kraj, treba zastati. Preživeo je ekonomsku krizu, međunarodnu izolaciju, loše upravljanje tokom smrtonosne pandemije, loše organizovane odgovore na terorističke napade i obaveštajni fijasko koji je odveo Rusiju u neuspešni rat – i još je tu.
Otkako je Putin objavio rat, zapadni stručnjaci maštaju o ruskom narodu koji će masovno ustati i zbaciti Putina. Ali nalet antiratnih protesta u februaru i martu je ugušen, protest kriminalizovan, a opozicioni lideri su ili zatvoreni ili su pobegli u inostrastvo, što scenarije o masovnoj revoluciji protiv vođe koji i dalje uživa popularnost od preko 80 posto čini veoma malo verovatnim.
Drugi scenario koji Zapad favorizuje za Putinov kraj jeste puč u palati od strane insajdera unutar Kremlja, neimenovane “elite” ili vojske (uprkos naporima i ruskih i ukrajinskih stručnjaka da umanje značaj takvih očekivanja). Ali ruska elita, umesto da se digne protiv Putina tokom proteklih šest meseci rata, stala je iza njega.
Umjesto snova o zelenijoj travi na Zapadu, ruski oligarsi i političke elite sve se više mire s činjenicom da su njihove sudbine povezane sa Putinovom i sudbinom njegovog režima. Kako je jedan izvor iz sankcionisane ruske državne kompanije rekao novinarki Faridi Rustamovoj, “Neće oni nikoga svrgnuti, već će graditi svoje živote ovde.”
