Beograđanka Marija Kostić je filozof zaljubljen u reči, pogotovo u pisane. A najviše u one zapisane dušom. Odrasla je na delima stilski različitih pisaca, ali niko konkretno nije “kriv” što se probudio pisac u njoj koji je, kad je sazreo, iznedrio zbirku pesama “Kako nastaje crna”. I odnedavno, Marijin književni prvenac je u knjižarama…
Voljena i srećna supruga i majka dvojice dečaka odmalena puno čita. Od dečje literature, školske i klasične, do knjiga u vezi sa psihologijom i posebno filozofijom koju je i studirala.
Raskoš jezika
– Pamtim da sam prvi put pročitala Heseovog “Demijana” sa nekih 14, 15 godina i da me je ta knjiga baš “pomerila”. U ranoj mladosti, na mene su snažan utisak ostavili i romani “Derviš i smrt” Meše Selimovića i “Lolita” Vladimira Nabokova. U drugoj sam se posebno zaljubila u raskoš samog jezika – počinje priču za “Vesti” Marija Kostić (37).
Veoma rano je počela i da misli prenosi na papir. Međutim, iako piše od osnovne škole, u srednjoj je dobila dve Pekićeve nagrade za kratku prozu, a tokom studija su njene pesme objavljivane u nekoliko književnih časopisa, nikada se nije dovoljno posvećivala pisanju.
– Pisanje je oduvek za mene najlepše sredstvo izražavanja, iniciranja susreta i jedan od retkih načina da budem potpuno prisutna u trenutku i u istinskom kontaktu sa sobom. Ali nisam se kretala u književnim krugovima. Gotovo niko od moje porodice i prijatelja nije iz tog sveta, pa sam tako i ja u izvesnom smislu bila van svih tih tokova – navodi uz opasku – “nažalost”.
Oduvek je sebe zamišljala kao pisca, ali je trebalo da se poklope sve kockice i oblikuje ih u knjigu. Kako je čuveni nemački pisac i pesnik Hese davno rekao: “Pisati je dobro, razmišljati je bolje. Mudrost je dobra, strpljenje je bolje.” Marija je strpljivo sačekala da pisac sazri u njoj, a izvesne okolnosti su tome doprinele.
Sazrevanje u Makedoniji
– Prošle godine smo se porodično preselili u Makedoniju, tada je sve počelo. Ponekad je potrebno da odeš iz mesta koje te prostorno određuje, da bi mogao da se vratiš sebi, onome što te čini onim što jesi ili što želiš biti. Kretanje oslobađa, distanca omogućava da suštinske stvari vidimo bliže, jasnije. Zbirka je nastala za manje od godinu dana, a zapravo je u meni klijala mnogo duže. U pesmama se bavim pitanjem koliko nas naše početne osnove određuju i boje naš pogled na svet i da li je i, ukoliko jeste, u kojoj meri, moguće prevazići neke osnovne neutoljene gladi i potrebe – navodi u dahu.
Kao i u gotovo svim umetničkim delima, osnovne teme su joj pitanja straha, smisla i besmisla, ljubavi i smrti…
– Potreba za pronalaženjem odgovora na sva ta pitanja, suštinski je potreba za ublažavanjem osećanja usamljenosti, te za oslobađanjem od (samo)nametnutih očekivanja i stega. U duhu te potrebe, rešila sam da i tehnički i vizuelno oslobodim svoje stihove, da ih pustim da dišu, time što sam ih pisala malim slovom, bez rime i interpunkcijskih znakova – objašnjava ono što svi primete na prvi pogled, već posle prvog pročitanog stiha.
Poetske večeri
Iako piše pre svega sebi, uvek zamišlja i onog drugog – čitaoca. Zamišlja ga isto kao i svog idealnog sagovornika, prijatelja – “osobu koja (se) pita, koja stremi da razume i ne plaši se tuđeg mraka već, naprotiv, istinski želi da zaroni u isti, baš kao i u svoj”. A novostečeni prijatelji – čitaoci, čini se, rado “rone” sa njom.
– U septembru je bilo prvo predstavljanje zbirke u Beogradu i bilo je divno. Za sada su reakcije, bar one koje su došle do mene, pozitivne. Znači mi svako interesovanje, komentar i impresija. Pozvana sam da učestvujem u poetskim večerima u Beogradu, ali i u Makedoniji. Takođe, žiri za ovogodišnju književnu nagradu “Milica Stojadinović Srpkinja”, pored šest knjiga koleginica pesnikinja koje su ušle u uži izbor, posebno je izdvojio još tri pesničke zbirke, među kojima je i moja. Kao neko ko je potpuno nov u književnom i poetskom prostoru, sve to doživljavam kao veliki kompliment i podstrek – naglašava naša sagovornica.
Roman na čekanju
“Iako autora uvek treba razdvojiti od lirskog subjekta”, Marijina zbirka je dosta lična.
– Bio mi je izazov da pomirim, sa jedne strane, poriv da u svakoj pesmi, pa i onoj koja nije faktografski tačna (nije autobiografska) unesem emociju koja je meni važna i autentična, na neki način proživljena, i sa druge strane, čisto literarnu težnju da stihovi budu lepi, tehnički i stilski čisti – navodi Marija, kojoj je ovo jedina knjiga koju je objavila. Za sada!
A pisana reč je zanima u svakom obliku. Piše i priče, priče za decu, a u fioci ima čak i jedan roman, za koji je pitanje da li će ikada biti objavljen.
– U ovom životnom trenutku, poezija je format u kojem mogu najbolje da se izrazim, te sam se njoj sada najviše posvetila. Poezija je koncentrat života, misli i emocije. I zato je, pod uslovom da je dobro izvedena, toliko moćna – izričita je pesnikinja.
Inače, Marija je prošle godine upisala radionicu kreativnog pisanja kod Zvonka Karanovića. To je, kaže, bila jedna od najboljih stvari koje je učinila za sebe, a velikim delom i razlog što se danas njena zbirka može naći na policama njoj omiljenih knjižara u gradu.
– Upoznala sam tada ljude sa kojima delim istu strast i isti način izražavanja (kroz pisanu reč) i radila na redovnosti i kontinuitetu pisanja, što je veoma važno. Pisanje je aktivnost koja traži samoću, isto koliko i drugog (čitaoca). Posebno zahteva svakodnevno čitanje i pisanje, ali i borbu sa taštinom, odnosno prihvatanje i dopuštanje mnogo loših stihova, da bismo došli do nekoliko dobrih – ističe iskreno.
Mislilac u marketingu
Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zatim završila master studije Kulturna politika i menadžment u kulturi i umetnosti pri Univerzitetu umetnosti. Profesionalno se još traži, a svi poslovi koje je radila i sada radi, imaju neke veze sa pisanjem. Najviše se, dodaje, zadržala u poslovima usko vezanim za marketing.
Podrška se ne podrazumeva
Za Mariju, podrška je jedna od najlepših i najvažnijih stvari na svetu, nešto što se nikad ne podrazumeva.
– Podrška je svaka kupljena knjiga, svako deljenje mojih stihova i razgovor o istim, svako interesovanje za nju. Zato me je veliki broj ljudi na promociji učinio veoma zahvalnom i srećnom. Ipak, posebno bih izdvojila supruga Ivana, kumu Irenu i prijateljicu, sjajnu pesnikinju Suzanu Džuver, koji su gotovo svakodnevno uključeni u moje stvaranje, sumnje i padove koji idu u paketu s istim, što ponekad nije nimalo prijatno iskustvo – iskrena je sagovornica.
Nekome strah, njoj avantura
Na pitanje da li je bilo lako preseljenje u drugu državu, da li je bila spremna na tako nešto, odgovara da je ta opcija uvek bila otvorena zbog posla kojim se bavi njen suprug.
– Svaka promena (a da nije na gore) me plaši podjednako koliko me i raduje, tako je i sa promenom mesta boravka. Najteže pada fizička odvojenost od bliskih ljudi, sve ostalo shvatam kao avanturu i oplemenjivanje u kulturološkom, društvenom, pa i samospoznajnom smislu – njena je reakcija na novonastalu situaciju, zbog koje smo pomislili da kao da je njoj namenjena Heseova misao: “Heroj je onaj ko ima hrabrosti da se suoči sa svojom sudbinom.”
Sve više se voli poezija
Poslednjih godina okrenuta je savremenoj literaturi, i prozi i poeziji. Mnogo sjajnih knjiga je, kaže, pročitala, a izdvaja roman hrvatskog mladog pisca Kristiana Novaka “Ciganin, ali najlepši”.
– Igrom slučaja, baš njegov izdavač u Srbiji, Književna radionica Rašić, zainteresovala se da objavi i moju zbirku, pa je radost bila utoliko veća. Što se savremene regionalne poetske scene tiče, mislim da je veoma jaka. Mnogo je mladih i autentičnih poetskih glasova. Raduje me što poezija, dobrim delom i zbog društvenih mreža, sve više dolazi do velikog broja ljudi i sve je veće interesovanje za nju – ističe sa zadovoljnim osmehom.
Dok se mnogi pisci žale da je teško objaviti knjigu u Srbiji, Mariji je čitav proces oko objavljivanja zbirke bio “nestvarno lep i lagan, što sasvim sigurno ne oslikava realno stanje stvari u izdavaštvu”.
– U aprilu sam, kao anonimus, poslala svoj rukopis na mejl (pomenute) izdavačke kuće i za nekoliko dana dobila pozitivan odgovor, a u julu je knjiga već bila u knjižarama. Saradnja sa njima, od ugovora, preko uredništva do dizajna korice je bila veoma lepo iskustvo. Urednik Srđan Tešin je pun podrške, veoma temeljan, odgovoran i nimalo sklon odugovlačenju, što mislim da je danas retkost uopšte u životu, a posebno u umetničkim krugovima. Mislim da sam imala mnogo sreće – svesna je Marija.
Kako nastaje crna*
žute su cipele u kojima je otišao deda
i pivo u njegovoj gospodskoj ruci
kojom je plevio baštu
žut je tetkin fića kog smo sestra i ja
čekale u ulici na kraju svakog radnog dana
žuta je moja omiljena
plava se preliva u četiri nijanse
modra mala usta kojima molim
samo još jednom da preplivam more
tri para najdražih očiju
indigo nebo golubije
crvene su moje detinje beonjače
od plača i konjuktivitisa
višnje koje cedim po čelu i vičem upomoć
lakovane cipelice
koje je tata sestri doneo iz Iraka
zeleno me seća na spanać
kakav je spremala mama
sa puterom mlekom i malo belog luka
zeleno je sečanjsko nebo
izraslo u dvorištu naše kuće
iz naboranog stabla kruške
narandžast je lepljivi sok kajsija
na mojoj bradi
fil u babinim oblandama
dinja koju jede kašikom
lila su cvetovi na tapetama
u mojoj devojačkoj sobi
umesto sunca upijali su zvukove
od kojih sam dobila mizofoniju
u ove boje uranjam ruke
utiskujem prste na beli papir
ostavljam crne tragove
*pesma po kojoj je zbirka dobila ime
